Пише: Соња Томовић Шундић
У простору дневничке прозе Пекић је остављао аутопоетичке записе, судио о умјетности и књижевности, дао оцјену о политичким догађајима и њиховим судионицима. Његов критички тон погађа у срж идеолошког мишљења.
У књижевности Борислава Пекића дневници су основа за приче и романе, драме, сам писац их је сматрао саставним дијелом свог импозантног опуса, нераскидивим сегментом литературе у настајању, темељ за развијање бројних есеја који су били ослоњени на ове изузетне дневничке записе. Његова заоставштина, збир културних и политичких биљешки, памћења и сјећања објављених постхумно, без обзира што још није добила суд критике, показује сву раскош пишчевог образовања, књижевног дара и ванредне меморије. Пекић је ставио пред лице јавности свој лични живот, предочио нам црно на бијело политичке преокупације и афинитете, дао анализу како политичке појаве дјелују у једном одсудном часу наше историјске збиље. Он је био хроничар времена, његов учесник и критичар, остављајући дуготрајно свједочанство о његовим манама и врлинама које је као луцидан дух исписивао на себи својствен начин.
Пекић непрекидно води дневник, разговор са самим собом, из дана у дан, тако да је оно што је написано често било прво изговорено у диктафон, што је дозвољавало извјестан вид сажимања и брзине, те брижљиво саопштавање мисли о различитим питањима, извођење тананих, често духовитих опсервација. Чињеница је да дневници својим тематским распоном постају историјски извор првог реда за тумаче његовог богатог дјела, неопходну норму у сагледавању смисла зачетог у његовој књижевној радионици. Пекић је велики маг наше књижевности, посвећеник до дна јој одан, занесен њеном привлачном снагом, способан да сједини мит и историју, оно реално догођено и измаштано у један по свем оригиналан језички поредак. Ово запажање посебно важи у случају пјесникових дневника, који прекривају читаву другу половину XX вијека, коментарима што представљају аналитичку слику епохе и њених политичких превирања.
Дневник који писац води с више или мање савјесности од детињства, је запис у коме је он сам реконструисао главно начело своје поетике из које су настајале његове обимне књиге: У тргању за златним руном, Рађање Атлантиде или Године које су појели скакавци, свједочанство о вјеродостојности пишчевог мишљења и увјерења, о тачности испричане приче и првим сударима са идеолошким насиљем партијске државе. У том простору дневничке прозе Пекић је остављао аутопоетичке записе, судио о умјетности и књижевности, дао оцјену о политичким догађајима и њиховим судионицима. Његов критички тон погађа у срж идеолошког мишљења, расправа је о дометима идеолошког механизма која поништавају људску личност, што је добро осјетио на сопственој кожи – у личном искуству тамновања као политички кривац: Ја сам са прилично успеха поднео оно што људи воле да називају одузимањем слободе, записује Борислав Пекић у својој дневничкој исповијести, а његов спис је накнадни разговор са самим собом, најбољи судија времену, и оном што му се у том времену догодило.
У предговору (1995) књиге дневника (1948-1955) Живот на леду И, Пекић каже: Осим туберкулозе која се може излечити, и осим пријатеља којих се може ослободити, затвор ме је оставио нетакнутог. (Живот на леду И Дневници 1948-1955) Очито да је писац овим затворским искуством добио духовну снагу, ако је тамо већ није претходно унио, занимљивости згодне за одгонетку његове сложене индивидуалности, аристократског манира да сумња у све, па и домете сопствене искрености: Треба ли имати поверење у меморију човека који има јаке разлоге да извесне ствари заборави. Пекићева опомена читаоцу је да су сва наша искуства субјективна и као таква произилазе из најинтимнијег доживљаја свијета. Осим тога човјек свјесно или несвјесно интервенише у зону својих успомена, бирајући она осјећања која не жели да се заборави, а потискујући она мјеста која му причињавају нелагоду, оптерећују савјест, све до оних ситуација када се нисмо хтјели, или нисмо могли понашати као хероји, помазивши слабију страну људске природе.
Књиге Живот на леду (И-В) Борислава Пекића представљају дневнички запис од 1948. до 1983. године који су, или у писаној форми или као аудио запис остали послије пишчеве смрти. За штампу их је припремила Љиљана Пекић. У дневницима који су прије свега полемички писани, у форми есеја, интервјуа, коментара и огледа дата је ауторова критичка мисао о важним темама културе, умјетности, политике, оцјена друштвених процеса у Југославији до другог свјетског рата и послијератном периоду, негдје до 80-их година прошлог стољећа.
Смисао дневничких записа је да се оствари нека врста сократског дијалога, са кључним идејама културног, политичког и друштвеног живота југословенског и европског, те се пишчево луцидно око усредсредило на најважније писце који су оставили снажан печат не само у књижевности већ и политичкој клими времена. Пекићева подстицајна мисао бави се ауторитарним и тоталитарним идеологијама поменутог раздобља, залагањем за вриједности система отвореног друштва, правећи отклон од недемократских пракси, свођењем рачуна зашто можемо говорити о предности демократије и слободе за свеукупни друштвени препород. У интимним расправама он преиспитује етичке и политичке вриједности које треба да замијене идеолошку матрицу диктатура, њихову тотализујући идејну основу осмишљену зарад поробљавања човјечјег ума.
Живот на леду може се читати као искрена исповијест изгнаника који је прошао искуство комунистичког затвора, текст је то добро натопљен историјом и иронијом, након чега је одиста постао писац. Пекић је сазријевао у грађанском Београду. Он свира Шопенову етиду, чита Достојевског, образовао се у породици интелектуалаца, неспреман да прихвати гушење слободног духа, јер дух је оно што треба да дише слободно, па је побуна против једноумља, прво као тиха собна шапутања с истомишљеницима, прерасла у отворени бунт младића, спремних да поднесу жртву за своја увјерења. Овај тренутак опредјељују дијелом дјечји несташлуци и досадна рутина а дијелом јасан став који је одредио дугорочно његову биографију и подстакао његов списатељски таленат искуствима која се не могу наћи у прочитаној лектири.
Борислав Пекић је био интересантна личност, не само по својим књижевним дјелима, већ и ширином образовања, контактима са занимљивим људима, комуникацијама, путовањима, промјенама мјеста, али и активном учешћу у политичким превирањима двадесетог вијека. Он не подноси ограничења. Он не тражи повластице од режима. Он подноси добро строги комунистички затвор. Он добро зна да је сваки исход несретан, јер се ради о свршавању једне цивилизације чије су почетне, основне претпоставке наопаке, па је потребна промјена самих темеља ове погрешно устројене организације живота.
Пекићева прича о свијету, прије свега препуна је драматике, оплођена његовим стваралачким духом, трачком наде да се суочавамо са болешћу коју сваки од нас носи, у ономе што наш разум не може предвидети: У вијеку напретка и открића, у вијеку хуманизма, наша је сигурност све мања, наше зебње све веће, наша конфузија све дубља, наше немоћи све убедљивије, пише Борислав Пекић. Узимајући у обзир масовна убојства, све више уништених људских живота, мир који постаје све недостижнији, а рат махнитији, бесмисленији, крвавији, предочава нам се цивилизација стрепње, дрхтања пред могућим катастрофама, све безразложнијим поводима да поништавамо, убијамо, понижавамо. У ономе што можемо замислити и хуманистички освијетлити нашим разумом, можда постоји шанса за преживљавање, не као изљечење од бјесноће која рађа болест, него покушај очувања здравља кроз менталну вјежбу за оздрављење.
Пекићева књижевност органски је срасла са његовом дневничком прозом, писаном од преломне 1948. године, по много чему значајне за грађане Београда, до завршних записа из октобра 1985. године. Занимљива историја једног узбудљивог живота подијељена је у пет томова, дневничког свједочанства, носећи дијелом карактер писања његове есејистике и литературе. Могло би се тврдити да су есеји које је писац уопште написао, развијање форме његових претходних дневничких записа, који су служили као нескривено полазиште за његов интелектуални дијалог које се продубљује све више и више у његовом цјелокупном књижевном опусу.
С друге стране Дневници оличавају његове најинтимније преокупације, лична интересовања и изборе из европске културе и шире, са којима ступа у дијалог, цјеловита преиспитивања из којих је израсла његова књижевност. Из дневника који су објављени за пишчевог живота, и из његове оставштине, долази пријетећи његова бритка критичка ријеч, оштроумне опаске, смисао за филозофско – теоријска промишљања. То је жанр који је писцу служио као припрема за писање, прилика да у пуној концентрацији расправи са самим собом идеје и теме својих будућих књига, начин да у својој мисаоној лабораторији, мајеутичким поступком извуче на свјетлост дана чињенице и искуства која ће бити уграђена у његове књиге. У томе се пресабирају његов образовни хоризонт, политичке идеје и егзистенцијална обзорја, као коринтски стубови његове литературе, важни за њено унутрашње преслојавање и значења.
Преиспитивањем Дневника заједно с његовим аутором добијамо идеје о начину мишљења пекићевском, када и како је добијао инспирацију за своја романескна остварења, ликове, карактере, композицију и заплете, те како тече његово приповједачко умјеће причања приче. Код Пекића ту се налази велико складиште идеја, меморија, резервоар из кога се црпу највиталнији сокови имагинације. То је слика једног живота, дата до најситнијих детаља, осмишљавање прохујалог времена његовим презентовањем у садашњости као најважнији извор идеја и литерарне грађе, да би се провјерило оно што се истински проживљавало, открићима која утичу на тако високу постигнуту увјерљивост књижевног свијета. Захваљујући дневницима у прилици смо да се непосредније упознамо са пишчевом техником писања, начином мишљења и обликовања текста, допремо до тачке гдје се рађала увјерљивост испричаног свијета, све до исписивања Година које су појели скакавци, врсно садржаног у дневничком писању и мишљењу. Читаве томове дневничке заоставштине, можемо узети као тестаментарно свједочанство у коме се оживљавају проблеми епохе, размишља и расправља, ступа у дијалог, истовремено ту проналазимо историју настанка појединих пишчевих књига. У првом реду обимне књиге У трагању за златним руном (1997-2007) или Рађање Атлантиде (1996), јер то јесте темељни нацрт у аутентичним записима какви не постоје у тој форми у историји јужнословенске књижевности. У тој шеми оптимално се објашњавају начела поетичког конструисања приче, тематска сложеност романа и епске размјере, те лирска мјеста његовог рафинираног стила писања, објашњавају основне идеје и интенције текста, нуди разумијевање које је тешко, тако недвосмислено и продубљено, добити на други начин.
На другој страни Живот на леду И-В у коме је дат темељ Пекићевог стваралаштва уско је повезан са моралом, али не као музејским експонатом већ константом његовог модуса расуђивања. Усудио бих се рећи ако се о моралу не би могло говорити не видим о чему би се уопште говорило, изговорио је Борислав Пекић. Мисао о моралу је Аријаднина нит, предводитељ кроз мрачне лавиринте историје, осјећај за правду уткан у митску повијест човјечанства, уједно то је и отрежњујући хумор, иронијска оса приповиједања који доприносе заједно хуманизирајућој мисији књижевности. Такође, ерудитност и елоквенција овог полихистора, његов хеуристични приступ књижевности тематски и жанровски разноврстан, изазов је критичарима којима тек предстоји озбиљније занимање да би се пажљиво уронило у бескрајни океан пекићевског свијета. На том путу читалачке авантуре и критичарске инвенције, петотомно издање његових Дневника јесте драгоцјено штиво за расвјетљавање његових најдубљих порука, испитивање предисторије рукописа у настајању како би дјело овог великана пронашло нове генерације читалаца.
Живот на леду исписан руком једног истинског интелектуалца је доказ његовог моралног схватања проистеклог из етике дужности, моралне и грађанске обавезе да свијет у коме живимо учини бољим него што јесте, указом на мрачну страну историје у којој настаје зло. У првом тому Дневника описујући патње ухапшеника и прве дане на слободи до огромног списка фасцинантне литературе коју је изучавао, а која чини срж његових опсервација о демократској друштвеној реформи, те рафинираним идејама о значењу умјетности и културе.
Кроз скоро 3.000 страна дневника ми можемо пратити пишчеве интелектуалне узоре, из сфере књижевности, филозофије, политике, антропологије, историје културе, који су подстицали његову уобразиљу, до конкретних догађаја важних за његову биографију. Записи о пријатељима, животним недаћама, породичном животу у Београду и Лондону, првим љубавима и издајствима, разочарењима у којима се одвијао пишчев живот. Полемишући са крупним идеолошким плановима, писац никад у својим коментарима не искључује лични план, што његовој прози даје ноту искрености и вјеродостојности, тако да нам његов рад постаје јаснији, освијетљен из необичних углова проматрања. Живот на леду добрим дијелом је посвећен настанку његових објављених књижевних дјела, али и остаје важан као нацрт дјела које писац, због преране смрти, није успио да напише: Говорим без резерве све што мислим о свему. Зато што је побиједио цензуру, увидом у страх у себи, постао је слободан, а ми добили прилику да завиримо у интиму једног од највећих писаца наше књижевности.
Живот на леду омогућава нам да отшкринемо врата наше културне и друштвене прошлости, осим тога идеално је штиво за сваког ко жели да рентгенским зраком испита унутрашње слојеве Пекићеве литературе, савлада енигме, доспијевајући у њено врело истине, језгро у коме се зачиње оно што можемо сматрати једно по свему непоновљиво искуство живљења кроз трагање да се дефинише искуство писања. Поетика слободе, тако битна за пишчево поетичко и политичко начело, и смисао постајања, експериментисање је и поигравање, пре-испитивање свих митова и симбола наше цивилизације. На дјела која смо некад читали баца се нови сноп свјетлости, истраживачима нуди богатство идеја и појмова, расвјетљава однос између утопије, мита и историје, какав се не може замислити уопште, без ишчитавања и познавања ових петотомних дневничких списа.
Живот на леду су дневничке бјелешке из пера једног од наших најобразованијих писаца, исписане у пародијско – иронијском маниру човјека са узбудљивом биографијом и огромним читалачким потенцијалом који ову прозу подиже на највишу културну разину. Дневници личе на нову књижевну форму у којој су обједињене разноврсне ствари, чињенице и документа, цитати и коментари, маргиналије и изврсна моралика, свијест о настајању појединих дјела, грађи и поступцима, из сата у сат, њему својственом упорношћу која се уводи у текстуални запис: Дневник водим са више или мање савесности од детињства, саопштава нам Пекић, остављајући траг о настанку литературе и литератури као свједоку настанка и нестанка живота, повезујући на овај начин мишљење и пјевање, живот и литературу.
“Аспекти поетике Борислава Пекића” 9. и 10. септембра у Подгорици
Писац нас изнова упознаје да је смисао дневника да опише скривене стране у догађајима, освијетли личности, искаже и одбрани властите идеје. Дневник је моћно средство у одбрани сопственог свјетоназора, увјерења, апологија је сопствених истина, осуда и заблуда, директно сучељавање са животом. На овај начин Пекић повисује значај дневника не само у његовој исповједној улози, већ у функцији разумијевања свијета кроз оптику личног сагледавања у коме се изнова потврђује његов ванвремени значај, ствара сума идеја, искустава, синтеза којом се објашњавају сложени феномени постојања.
Извор: Вијести
