У New York Living Rooms се не ради баш о декорацији ентеријера. Иако представља специфичан стилистички и естетски приступ, изнад свега то је документ. Без прјемештања, без додавања букета, без употребе рефлектора. Приступала сам дневним собама као што приступам људима које фотографишем: правим портрете који су најближе могуће реалности. Увек сам заговарала фотографију у којој се не употребаљава много опреме; ако могу да избегнем стробове, блицеве, чак и троношце, урадићу тако. Вјерујем у покретљивост. За ову књигу сам користила филм Polaroid Colograph тип 691, који даје готов колор позитив у року од четири минута (тачно колико ми је потребно да скувам јаја) – какво је узбуђење и олакшање имати одмах готове резултате. Ретко кад је колор фотографија медиј који пружа задовољство – или превише лијепа или превише ружна, а углавном банална. Kод овог конкретног филма ми се свиђају насумичне, ексцентричне боје. Kолор тонови не мењају ефекат који оставља слика. Овај лагани, немаметљиви и брзински приступ фотографисању, са својим насумичним и тренутним резултатима, пружио ми је дивни осјећај детективског воајерисања. Лако сам могла да наставим даље, да годинама отварама врата њујоршких станова – каква забава! Нажалост, то је изгледа немогуће – овај филм више не постоји.
Доминик Набоков, Њујорк, 17. јун 1998.
