Пише: Дмитриј Самојлов
Претходним генерацијама је психотерапија била потребна у мањој мери јер су уместо литературе трауме имали литературу-трауму. Прецизније, имали су књижевност. Светска класична култура, предвођена руским психолошким реализмом, учила је оне који су стицали средње образовање да доживљавају снажне емоције док читају. Важно је да је то читање, а не гледање. Кад човек чита, има много више времена за уживљавање. То вам дође као неколико сеанси са психотерапеутом.
Сетите се смрти гусана Ивана Ивановича у Чеховљевој „Каштанки“. Шта се дешава у души човека кад се суочи са начином на који се јунак обраћа гусану – „Ти си чудак. Сам не спаваш, а ни другима не дајеш да спавају.“ Већ то је много. На крају крајева, јунак је могао да то не каже, па ко га чује? Наоколо су само животиње. Не треба никоме да наређује, не треба никога да смирује. Он говори једноставно зато што има љубав према тим живим бићима, чак ни не размишља о томе, он једноставно разговара са њима као са равнима. С ким? Са гусаном!
А већ у следећем пасусу напетост достиже највишу тачку – „Он умире!“ рекао је газда и пљеснуо рукама. – Да, да, умире! У вашу собу ушла је смрт. Шта да радимо?“ Ово чак није ни грчка трагедија, ово је нешто више, јер постоји несхватљив контраст размера. То је само гусан која умире – па, одеш на пијацу и купиш новог, живиш у аграрној земљи, на крају крајева. Велика ствар, умире гусан. Али не, то је оно што ствара ужас који испуњава цео околни простор, јер не умире само гусан, већ је „смрт ушла у собу“! А онда се све уруши у потпуно беспомоћно обраћање јадном малом псу – „Шта да радимо?“ Човек прихвата оно што се дешава као општу тугу, делећи судбину између себе, гусана, мачке, пса и свиње, схватајући своју одговорност, али не одвајајући се од овог живог света, доживљавајући свакодневне невоље као кобни губитак.
Или Гогољев „Шинел“. Да, већ су нам досадили клишеи о томе одакле смо сви ми изашли, али читајући о Акакију Акакијевичу, човек заиста пролази кроз неколико нивоа разумевања.
Желидраг Никчевић: „Kад ми на ум пане да је данас троичиндан…“
Јунак је јадан, у смислу да вам је жао јунака.
А даље, постаје јасно: јунак је толико безначајан да донекле чак и заслужује оно што му се дешава. Добијеш оно што си, дођавола, заслужио. You get what you fucking deserve. И тако би било код неке Ајн Ренд. Али неизбежно, читалац почиње да увиђа особине Акакија Акакијевича у самом себи и схвата да нико – а посебно он, јер си то увек ти – није унапред заштићен од ништавности. Дубоко у себи, сви знају: можеш да се претвараш да проблем није у теби, већ у твојим кошуљама или шињелима, можеш да волиш себе до те мере да изгубиш интересовање за стварност, можеш да се молиш за успех, да блисташ зубима и сатовима, али ти си негде и даље Акакиј Акакијевич. А страшно је што не знаш где је он, и у ком тренутку ће постати главни. Јер је живот компликован и непредвидив.
Не кажем да су пре тридесет година боље учили, па зато… Не, учили су на исти начин, али околна бука није била толико презасићена садржајем и сви су током свог времена у школи прочитали пет до седам књига. Једну или две – пажљиво. Пажљиво, то јест, до тачке уживљавања, до тачке размишљања о себи у делу где си вредан неке врсте анализе. Не самодивљења, већ блиског и застрашујућег погледа.
Било каква траума после тога се неприметно и аутоматски прерађује, и код психотерапеута можеш да одеш само да би га уплашио.
Извор: Телеграм канал Д. Самојлова
Превод: Ж. Никчевић
