Piše: Đuro Radosavović
Kad putnik namjernik ili povratnik dođe u Podgoricu, ako ga ne čeka rodbina, sačekaće ga taksisti. Aerodrom u Golubovcima je dovoljno mali i intiman i svega par koraka je potrebno od carine i pasoške kontrole do tačke kad neko može da simbolički poljubi zemlju u koju dolazi. Naravno pod uslovom da je dugo bio vani i obolio od nostalgije i prepatriotskog osjećaja.
Međutim, čim se otvore klizna vrata sačekaju te nekolica krupnih likova širokih ramena. Oni oko vrata nose neke trake i oznake poput legitimacija. Djeluju kao obezbjeđenje, ali ipak to nisu. Ne djeluju kao turistički vodiči, djeluju više ozbiljno nego ležerno. Na tim karticama piše “TAXI“.
Očigledno da od razdvajanja Zete od Podgorice (neko će reći i osamostaljenja), taksisti obilježavaju svoju teritoriju. Pobadaju kočiće, narodski rečeno. Valjda na to imaju pravo i koriste ga maksimalno. Predizborna igranka i kalkulacija DPS-a učinila je da Zeta ode svojim putem i da počne da postavlja pravila igre, između ostalog i o tome koji taksisti mogu da rade na području aerodroma Golubovci.
Silom prilika jedini, taksisti na aerodromu nude vožnju do centra Podgorice po cijeni od 25 eura. Dakle, to se odmah kaže, usmeno, netaksimetarski, direktno i otvoreno. Hoćeš-nećeš, uzmi ili ostavi. I to je fer, transparentno, odmah znaš na čemu si.
Ako odbijete i napravite nekoliko koraka, ako djelujete polu-zainteresovano, možda cijena padne na 20 eura, ali ispod toga ne idu.
Čini se da je ta cifra znatno veća od one koja je funkcionisala ranije, prije nego što je aerodrom prešao iz ruku Podgorice u ruke Zete.
Ako kojim slučajem odlučite da pozovete neke poznate četvorocifrene brojeve taksi udruženja iz Podgorice, neće doći po vas. Smišljaće neke izgovore, neće reći direktno, ali oni iz Podgorice ne žele da dolaze i ne smiju da dolaze po putnike ispred aerodroma Golubovci. Suština je da nije do kraja sve regulisano, ali kako sad stvari stoje, što se taksija na aerodromu tiče, Zeta se pita i kraj. Takva su pravila igre.
Neka taksi udruženja iz Podgorice predlažu vam da se čujete privatno sa vozačem preko Viber-a ili WhatsApp-a i da odete nekih petsto metara dalje kod rampe za vojni aerodrom. Tu navodno može da vas pokupi taksi iz Podgorice i izbjegne prepirku sa taksistima i komunalnu kaznu jer pravi prekršaj. Ali ko god ima teži i veći kofer, ne isplati se vući kofer do tamo preko zemlje i šljunka, jer točkovi kofera mogu takav teren da pređu samo jednom u njihovom životu.
Slična je igranka i sa druge strane. Ako iz Podgorice zakažete taksi (kod nekih udruženja), da vas rano ujutru vozi do aerodroma nedugo nakon poziva javiće vam se sa privatnog broja lice (opet preko Viber-a) i lupiće fiksnu cijenu od 15 eura. Nije isključeno da će vas oko 5 ujutru čekati čovjek sa malenim Reno Tvingo automobilom i sa spremnim izgovorom da je ćerka morala da uzme veći auto karavan jer je otišla noć prije sa prijateljima negdje do primorja. “Što ćeš, omladina voli da šeta“. Računa naravno da nema, ali ima srdačnog rukovanja i pozdrava. I Tvingo radi posao, kotrlja se.
Bilo je u Crnoj Gori raznih taksista i udruženja. Dešavalo se mnogim strancima da ih od Tivta do Budve taksisti vitlaju skroz do Njeguša pa preko Cetinja do Budve naplate papreno. Dešavalo se i da turiste od Golubovaca voze do Bara preko Cetinja i Budve, jer su “čuli da je udes kod Virpazara“.
Valja se prisjetiti i zlatnog perioda “Divljih taksista“ u Podgorici. Vozio je ko je što stigao, obična kola ili čak kombi. Račun naravno niko nije vidio. Relacije od Zlatice preko Centra do Zabjela ili Starog do Bloka 5 bile su dobro pokrivene. Ako vas je četvoro, kreće odmah. Ako vam se žuri, doplatite za jedno ili dvoje. Svega je tu bilo, vonjavih sjedišta i neponovljivih priča i likova. Jeste bilo zanimljivo, ali ne ponovilo se.
Događalo se čak da jedan autobuski prevoznik zapali iz inata svoj autobus iz protesta prema ogromnom broju divljih taksista kojima se gleda(lo) kroz prste.
Pitanje je da li idemo opet ka anarhiji ili sređujemo sistem prevoza. Taksi je često prvi kontakt stranaca sa zemljom koju pohode i istražuju. Bilo bi dobro da se to dovede u red ili makar bolje uredi. Kako sad stvari stoje – više ne stoje nego što dobro stoje.
Zagrebački pisci koji su dolazili na sajam knjiga u Podgoricu prije desetak godina i dalje prepričavaju taj prvi susret sa Podgoricom i Crnom Gorom. Na njihovo pitanje “Je li slobodno?“ taksista je odgovorio ponosno sa “Jeste od 1945!“. Malo kasnije na pitanje “Mora li da se veže?“ odgovorio je sa “Kako ko“.
U dva odgovora rekao im je sve o Crnoj Gori. Zato su taksisti važni. Mnogo važni za imidž. Ako je nekome uopšte stalo do toga.
Izvor: RTCG
