Пише: Ђуро Радосавовић
Неки момци у црном појавили су се на протесту испред Владе. Има људи који су згрожени тим призором, плаше их момци у црним прслуцима, дуксевима са капуљачама, качкетима и патикама, гнушају се њиховог скандирања и смета им начин на који ходају. Згрожени јер су мислили да такви момци живе само на рубовима града, у Муртовини, Златици, Ботуну, Старом и Забјелу и да немају право да дођу до центра. Мислили су да им треба посебна дозвола за улаз у град. Они су зато и дошли, да се покажу и да би некога згрозили. Дошли су јер осјећају како их сви гледају као да ту не припадају, као да им је мјесто искључиво тамо негдје на периферији а не у центру.
Велика већина тих момака је још одавно од друштва одбачена и презрена. Без будућности, потпуно отписани, а није да су сви то својевољно бирали. Прије свега отписани од покушаја елите, од ових што се бусају у бизнис-партијско-демократска-нво прса, јер да би се издигли потребни су им управо ови момци у црном. Потребни су им као објекат ком могу почесто налијепити етикету фашиста и да могу у loop-у понављати ријеч “деведесете”. Узајамно зависе једни од других, једнако незаинтересовани да разумију једни друге.
Момцима у црном се од малена нико није бавио. Таквих је пуна Подгорица. Силом прилика. Можда је отац таксирао или био вишак у алуминијском, а вјероватно је и пио (ту и тамо). Мајка је радила превише за премало пара, чистила улазе и увече једва чекала серију да јој мисли одлутају. Гледали су своје родитеље као “губитнике транзиције”, понижене и осиромашене, јер се нису снашли као неки и не живе као што га живе “побједници транзиције”. А они? Они су од малена ишли у парк на вратило, висили на улици и клупи, на бетонском терену више него у школи. Касније су ишли у играоницу, па у теретану и кладионицу. Тамо је игнорисана и одбачена екипа, тамо могу да се уједине. Тамо им је топло и лијепо. Утабана стаза иако звучи као клише.
Учили су да сабирају и множе из прича оних који дају паре на камату. Теретана је храм, схватили су да имају снаге иако не знају што ће са њом. Успјех је подићи највише из бенџа. Све је то легитимно. Међу њима има добрих душа, вјечито на клацкалици између добра и зла.
Тринаестојулски устанак: сабор слоге у којем није било четника и партизана
Њима је Европа предалека демократска бајка, а Русија је љепше обећање сирове моћи. Све је ложана. Лакше се идентификовати са Трампом и Орбаном него са Обамом и Макроном. Религија дође као уточиште, јер им је лакше кад у нешто вјерују. Они су остављени, препуштени себи одавно, зато се и лако међу собом повезују и држе се да би опстали, зато су им друштвене мреже канал информисања који не преиспитују.
Лако је изманипулисати људе који воле да се доказују. Јер фали им да их неко потапше по рамену, фали им уточиште, какво такво и прије свега, треба им припадност.
Нису сви они исти, никако, али неки од њих су убиједили себе да су они који штите, они који се за неки већи циљ жртвују онда кад нико неће. Домаштали су претке и што је било и што није било, позивају се на историју јер је будућност неизвјесна. У све им је лако повјеровати, тога треба као лијека. Отуда призивање херојске свијести и епа у 2025. години. Јер садашњост је болна, људи су кварљива роба и свако сваког чека иза ћошка.
Неки су овај тренутак и чекали, да се остваре, да се покажу једни другима. Крене се од части, а све се заврши паљењем и каменовањем неких радњи недужних незаштићених странаца. Криминалци се увијек први извуку, свеједно да ли су Турци или Црногорци. Награбусе невини. То је такође правило.
Турци су добродошли као вјечити непријатељи. Да је неко други посриједи, сторителинг не би радио добро. Све је матрица и све се понавља. Иако одавно та прича не пије воду.
Проблем је што нико, ни власт, ни опозиција, ни министри, ни медији, скоро нико ни не покушава да уђе у ципеле тих момака што носе црне патике и јакне. Момци у црном су идеални кривци, за све. Очито да они и једва чекају да их неко окриви.
Ваљало би ових дана опет погледати филм “Америчка историја X”, ту је све нацртано. Узрок, посљедица и лијек. Фали љубави, емпатије, образовања и разумијевања, фали на све стране. Љубав, кад сте ту ријеч последњи пут чули из уста неког на телевизији?
Извор: Вијести
