Пише: Ђуро Радосавовић
Кад је Габријел Гарсија Маркес примао Нобелову награду, појавио се у бијелом ланеном одијелу. То је било контра свих норми и правила облачења, јер се очекивало да као и сви претходници, он буде одјевен у фрак, уз оковратник и лептир машну. Али ништа од тога, Маркес је као велики шмекер изашао у ономе што је његово, из његовог краја, из Латинске Америке. Бијело ланено лагано одијело. Господски величанствено. Одржао је чувен говор “Усамљеност Латинске Америке”. У том говору постоји неколико реченица које сугеришу на важност културе и књижевности по еманципацију државе. У тим реченицама је све што и даље не разумију црногорски политичари заслијепљени искључиво кинтом: “Латинска Америка је континент усамљености, јер је историја наших земаља исписана од стране страних сила, а не нас самих./Зависност од страних метропола, надмоћ локалних сталежа, незнање и заосталост су крупни недостаци који уништавају нашу земљу./Наша књижевност и умјетност су начин да се изборимо са том усамљеношћу, да пронађемо глас и идентитет у свијету који нас често игнорише.” Сву ту усамљеност о којој говори Маркес, муке и срећу, открили су писци Латинске Америке, а у њихове приче заљубио се цио свијет.
Године 1961. Иво Андрић је приликом примања Нобелове награде био одјевен како се и очекује, формално, али зналачки дипломатски. Он се држао правила, све је било увијек под конац. Али у говору који је одржао, дао је кључ за разумијевање књижевности, Балкана и приповиједања. Назив његовог говора је “О причи и причању” и може се пронаћи у његовим Сабраним дјелима. У том говору има пар реченица које су страшно прецизне: “Приповједач и његово дело не служе ничему ако на један или на други начин не служе човеку и човечности.” Има и још неких реченица око којих треба да се замислимо добро: “Свако прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мјери својих наслијеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности; свако сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича.”
Црна Гора је земља приповиједања, земља говора. Била, била, била! Али изгледа да у Парламенту нико више не умије да прозбори. Ораторство је равно нули. Дижу главе, галаме, циче, ништа не кажу. Исто је након додијељених награда, излазе ријечи које ништа не значе. Не умије да проговори ни награђени, ни жири, па ни они који се противе.
Ништа не одјекне, осим ако није увреда или цинизам. Исто је и са протестима, овим и оним. Прошлим и садашњим. Укање и букање, превелике ријечи, превелика амбиција. Сви би да су велики иако су дјела малена. Пењу се на прсте, канте, рампе, галаме, жесте се и глуме и скок, скок, скакућу. Кад би се полиција некад склонила, можда би једни и други схватили колико се личе. Једни су прије давали својима награде исто како и ови данас дају.
Отуда данима говоримо само о утисцима, говори се о реакцијама, а не о дјелима. Некад се судило дјелу, а сада лику. Дјело нико и не помиње, дјело је под Б. Зато је све смијешно и банално.
Давно прије оснивања Нобелове награде, Сенека је посадио једну мисао која се ево потврђује и у Црној Гори, потврђују је и они који га не знају и нису га читали, а уклапају се у његове калупе: “Нико не може бити вођа ако не поседује унутрашњу снагу; они који то покушавају без ње, само праве представу за публику.” Завјеса!
Извор: Вијести
