Пише: Ђорђе Матић
„Плеше се, плеше, господо“, понавља Арсен резигнирани мотив кроз „Посљедњи танго у Ђеврскама“. Све више ђелује да је ово и аутопоетички стих – управо је аутор онај који је морао плесати кроз опасности властитих мисли и ријечи, непожељне јер су другачије, од исте проблематичне сорте као поријекло и припадност.
Аугуст 1995. – аугуст 2025.
Негдје на почетку овога миленија објавио је Арсен Дедић пјесму, вјеројатно најзасебнију од свега што је радио дотад. Већ по томе што текст није отпјевао, колико год и дотад његов шансоњерски стил био понекад на граници парландо стила, него је све строфе изговорио, одрецитирао у пјесми без рефрена. Музички, оно што чујемо жанровски је одређено и задано у наслову, који, парадоксално и као тема за много већу студију, једнако стилски подржава и којему стоји у супротности иронија географског придруженог појма – „Посљедњи танго у Ђеврскама“. Све је у овој пјесми иронија и изврнути смисао, супротност од онога што се говори. Наслов задаје тон пјесми: танго је високософистицирани стил, спој аргентинског (латинског), француског и њемачког утјецаја, уједно и звук који је прошлост, пасатизам и нешто демоде. „Посљедњи танго“ реферира се наравно на чувени Бертолучијев филм, егзистенцијалну драму интелектуалца смјештену у Париз – замијенити Париз својом очигледном и, рекло би се, апсолутном супротношћу, крајње провинцијски маркираним и већини до мало времена уназад непознатим Ђеврскама, намјерно је рушење значењске конгруенције и стварање на којем све иронијско почиње. И то је само први слој, јер о игри значења ове пјесме могла би се написати читава студија.
На тај танго – иако и ту аутор бира заправо клишеј танга, с наглашеном првом добом на мјери метрономски откуцаваних 4/4 – као у театарском, кабаретском броју, набраја мјесташца, села и насеља у околини и залеђу Шибеника као метафоре забачености, а кроз њих исмијавајући тужне амбиције покушаје опонашања естрадних спектакала резервираних за веће градове. Као да чита са сиротињског програма и као да се присјећа, пун сарказма, Арсен препознатљивом дикцијом и тоном издваја најкомичније: „надиру љепотице из Пираматоваца“, „свјетлосни ефекти Лозовца“, „мажоретке из Рипишта“… Нагрђује их додатно, пјеснички искористивши асоцијативност звукова ријечи које су већ направљене од грубих, комичних гласова, што незграпно фонетски, морфолошки и онда наравно лексички, значењски, граде имена тих далматинских забити – „Коњеврате“, „Рупе“, „Гаћелезе“, „Смрдеље“…
Пјесма је временом добила посебан, рекли би фразери „култни“ (!) статус код дијела културно освјештеније, софистицираније публике из већих градова, код слушатеља који су били у стању дешифрирати тужни и на тренутке саркастични, скоро осорни хумор, коментар о ширем друштвеном и културалном стању младе државе. Много мањи дио осјетио је у пјесми ауторов други слој, изван поруге – реакцију на нарочит осјећај жала и сажаљења који се артикулира у прикривеном бијесу над јадом – ових мјеста, ових вукојебина. Али и још један круг значењски: да је ово била и слика и поглед, самоперцепција аутора и његове психолошке „сјене“, анксиозности великог умјетника који осјећа да је и сам, макар дијелом, нетко тко припада том свијету, макар пренесеним и посредованим културним сјећањем и наслијеђем. А из тога можда и уписаног страха и несигурности самога властита положаја у граду, урбсу, родном граду високог и несумњивог урбанитета, велике и отмјене, као и богате пучке традиције, односно хибриду утјецаја који чине тај чудесни град, многих контрадикција, али и необичне скривене топлине и благости.
Играо је аутор и извођач бриљантно улогу, донијевши пјесму као какав брехтијански кабаре-мајстор, и имплицитно – могли смо га замислити заиста у представи или филму – али и дословно, сценски, кад би на концертима рецитирао ову пјесму и пуштао да на позорницу падају папири с прочитаним текстом, све до краја кад би након завршне строфе и амбивалентно изговореног стиха и појма „а онда – сусвита“, испустио и посљедњи лист текста на сцену, уз спонтани аплауз публике док је инструментални финале још трајао…
Поред тога што је био највећи кантаутор свих времена овђе, Арсен је био и међу највећим интерпретаторима. То је зато што је имао квалитету нужну за добро тумачење – велике интерпрете, поготово свога ђела, увијек одликује и врхунска глума. А то значи и маска – у најширем смислу појма, од античког театра, преко Станиславског, па све до Јунга – становити елемент „племените лажи“ која говори истину. Отуд, имао сам увијек дојам да већини публике, дијелу свјесно, а дијелу потпуно несвјесно, измиче један слој „Посљедњег танга у Ђеврскама“, још једна невидљива завјеса или вео на лицу глумца и тумача док изводи ову пјесму. И још једна, кључна, разина значења.
Некако не могу замислити да тај учени пјесник и саркастични локалпатриот, док набраја и исмијева ова села и мјесташца не би, наиме, знао иронију разлика припадности скривених иза смијешних имена. Да не би знао оно што их је не само спајало, него и дијелило. Немогуће да му, док је пјесму писао и снимао, само седам година након краја нашег ужаса, није прошла кроз главу макар на секунду разлика између „очајничког плесног пара из Кистања“, између села Чиста Мала, Смрдеља спрам осталих у пјесми која црта невидљиву леопардову кожу географску, и етничку. И точке гдје ова метафора не вриједи, као код „прве и задње пратиље из Житнића“ – села гдје је равнотежа прије овога очајног распада била готово апсолутна.
Уосталом, сакривене под голим оком – Ђеврске. Јесу ли слушатељи оставили мјесто из наслова на разини метафоре која се не истражује јер је „јасна“, као рецимо „Мрдуша Доња“, или су неки од њих потражили нешто више о стварном мјесту. И могуће остали изненађени нађеним. Кантаутор је ишао за симболиком звука имена мјеста, за тим начичканим оштрим сугласницима, али питам се, иако ми се чини да знам одговор, је ли негдје у дубини себе држао и свијест о другачијој валенцији топоса, значењу које се не исцрпљује у иронији, него да се ту између осталога налази и другачија, важнија и дубља симболика. Тако, те исте наизглед јадне Ђеврске родно су и посљедње мјесто на земљи и великог Саве Бјелановића, онога који је сковао гесло „Брат је мио, ма које вјере био“ и залагао се за договор два народа између којих и од којих је сачињен и аутор „Посљедњег танга“. Па кад Марко Цар пише да је Сава у своје радове уносио „онај неки умјетнички qуид“ којим се махом одликују они наши надарени људи који „имадоше прилике да се огрију на топлом сунцу латинске културе“, та реченица је и савршено прецизан опис Кантаутора.
„Плеше се, плеше, господо“, понавља он свој резигнирани мотив кроз „Посљедњи танго“. А све више ми ђелује да је ово и аутопоетички стих, да је поред пријекора другима за превелику лакоћу, немар и тривијалности – управо аутор онај који је, попут Андрићеве Аске морао плесати кроз опасности што их доносе властите мисли и ријечи у несигурним временима, непожељне јер другачије, утолико од исте проблематичне сорте као и поријекло и припадност.
„Плеше се, плеше, господо…“, изговара јетко Арсен у „Посљедњем тангу у Ђеврскама“.
„Како год било, коловођа који би вољан и кадар био да то коло поведе не јавља се још ни од куд, и ми ћемо га, ваљда, још дуго чекати.“, каже Марко Цар о Сави Бјелановићу, у посљедњој реченици књиге.
Извор: П-Портал
