Пише: Ђорђе Бајић
Седеф–магла, режија Милорад Милинковић, улоге Петар Стругар, Милош Тимотијевић, Милена Предић, Синиша Дугалић
Феномен филмова измонтираних из серија прерастао је у епидемију која већ дуже озбиљно угрожава ионако пољуљани и компромитовани статус српског филма. Некада су филм и серија били – као што то и треба да буде – одвојени светови, са јасним границама и поштовањем према форми. Данас се много тога снима паралелно, да би се материјал касније препаковао, кратио и мењао по потреби, као да се реже салама, а не ствара аутохтоно уметничко дело. Зато су и резултати такви какви јесу – пред публику стижу полупроизводи који нису “ни тамо ни ‘вамо”, већ нешто између, без идентитета и без финесе. Најновији пример те погубне праксе је Седеф–магла недавно преминулог Милорада Милинковића (1965–2025), остварење које на најбољи (или најгори – зависи како на то гледате) начин илуструје то погубно брисање граница између биоскопа и телевизије.
У теорији, реч је о историјском трилеру заснованом на врло добром роману Седеф–магла (раније познатом под насловом Последњи грех – Случај госпође Марковићке) писца Драгољуба Стојковића који је, уз Милинковића, потписан и као један од сценариста филма. У пракси, пред публику је стигло једно заиста дубиозно замешатељство, наративно конфузно и естетски неуједначено остварење коме заиста није место у биоскопима. Овај филм је, што није ни скривано, склопљен од материјала сниманог за серију Сумпор, која тек треба да буде емитована и која представља својеврсни наставак филма/серије Што се боре мисли моје из 2023/2024. године. И док је тај ранији пројекат, рађен по истом рецепту, упркос бројним манама имао барем привидну кохерентност, Седеф–магла се од почетка до краја распада по шавовима.
Сценарио филма формално се ослања на поменути роман и истините догађаје из 1882. године. Јелена Илка Марковић (глуми је Милена Предић) покушава да убије краља Милана Обреновића у Саборној цркви. Госпођа Марковићка не успева у свом науму и убрзо потом бива пронађена мртва у ћелији – званична верзија каже да се обесила пешкиром о кревет, док трагови јасно указују да то није било могуће. Сличну судбину доживљава и Јелена Лена Книћанин (млада Миона Марковић), Илкина пријатељица и повереница, чија ће мистериозна смрт постати један од главних покретача радње у филму. Ови догађаји из 1882. приказани су у брзој монтажи током уводних минута Седеф–магле, а касније се по потреби враћају у виду флешбекова у црно-белој техници.
Главнина радње дешава се седам година касније, када Сава у Земуну избаци тело убијене девојке, а недуго затим у Топчидерској шуми буде пронађен мртав Јован Бајић, праунук кнеза Милоша. Два злочина повезана су с давним атентатом у Саборној цркви, а случај се поново отвара. Пропали адвокат Андрија Кустурић (Петар Стругар) и корумпирани шеф београдске полиције Ђорђе Чогурић (Милош Тимотијевић) започињу истрагу, сваки из својих разлога. У том сплету политичких интрига, љубавних трагедија и историјских реконструкција, филм покушава да буде и мистерија и костим-драма и ноар и политички трилер – на крају не успевајући да буде ништа од тога.
Седеф–магла пати од акутне структурне хаотичности. Сценаријом доминира низ паралелних линија које се не сусрећу, дијалози су на граници апсурда. Додатну конфузију уноси и чињеница да неки глумци, попут Милоша Тимотијевића и Синише Дугалића, поново тумаче исте – сада старије – ликове из претходног пројекта Што се боре мисли моје, док други, попут Јане Ивановић и Луке Грбића, у Седеф–магли играју сасвим нове улоге. Публика се лако изгуби у таквом лавиринту лабавих идентитета и погрешних избора (зашто, на пример, све јунакиње личе једна на другу као јаје јајету, зар ту нису биле могуће варијације с промишљенијим одабиром глумица?), а конфузија је толика да чак ни верзиранији гледалац, попут потписника ових редова, не може да се снађе и похвата конце радње.
Ритам монтаже, за коју је био задужен искусни Стеван Марић, стално осцилира између пребрзог и преспорог, а на тренутке изгледа као да је ову филмску причу измонтирала вештачка интелигенција којој је неко задао жељену минутажу. Технички, филм има својих адута – фотографија Далибора Тонковића је коректна (мада изразито телевизијска, без амбиције потребне за велико платно), сценографија Иване Протић пристојно реконструише епоху, док је глумачка постава респектабилна – али све то губи смисао када се наратив претвори у магловиту збрку. Највећа вредност је музика Ане Крстајић, која је, ако ћемо искрено, протраћена у оваквом филму.
Премијера Седеф–магле одржана је на 32. издању међународног филмског фестивала на Палићу, у главном такмичарском програму, ван конкуренције, између осталог и у Милинковићеву част, након чега су уследиле пројекције на још домаћих фестивала, а сада и биоскопска дистрибуција. Иако је Седеф–магла на првом Националном фестивалу филма и телевизије (НАФФИТ) понела највећи број признања – за најбољи филм, сценарио, режију и дизајн звука – та чињеница више изазива забринутост него понос. Јер ако овакав пројекат може да буде овенчан највишим наградама на фестивалу који претендује да буде “национални” и да истакне оно најбоље што српски филм има да понуди, онда то значи да смо се већ навикли на маглу и да нам више ни не смета када више не видимо јасно.
Као и обично у овим ситуацијама, остаје нада да ће у форми серије све то боље функционисати, али чак и да буде тако – и даље имамо проблем постојања биоскопског филма који је суштински нуспроизвод настао из пуке комерцијалне рачунице, а не уметничке потребе. Аутори и продуценти по обичају бране овај модел тврдећи да без снимања серије филм не би могао бити финансиран. То објашњење звучи логично у продукционом смислу, што не мења факат да је уметнички погубно. Српски филм данас стоји на раскршћу између уметности и рачунице, између инспирације и монтажних остатака и отпадака. Све док серије буду снимане само да би оправдале постојање филмова, а филмови служили као прикривени промотивни материјал за серије, публика ће добијати конфузне, половичне приче без идентитета, хибридне полупроизводе који су сами себи сврха. Седеф–магла је само најновији симптом те болести – и доказ да у тој и таквој филмској магли, колико год била седефаста, може лако залутати.
Изор: Време
