Piše: Đorđe Bajić
Trenutak nestajanja, scenario i režija Zak Kreger, uloge Džulija Garner i Džoš Brolin
Ovo se zaista retko događa. U srpskim bioskopima, kao i širom sveta, trenutno se prikazuju dva izuzetna originalna horor filma sa snažnim, prepoznatljivim autorskim pečatom. U pitanju su Vrati mi je (Bring Her Back), novo delo braće Filipu – koji su se pre nekoliko godina prosavili debijem Pričaj sa mnom (Talk To Me, 2022) – i Trenutak nestajanja (Weapons), u režiji Zaka Kregera, kome je ovo, kao i braći, druga dugometražna režija i to nakon zapaženog i hvaljenog prvenca u istom žanru. Obe ove produkcije, svaka na svoj način, kroz različite narativne i estetske putanje govore o gubitku, o težnji da se taj gubitak prevaziđe i o složenim emocijama koje prate tu borbu. Obe priče stapaju elemente natprirodnog sa snažnim dramskim nabojem i intimnim ljudskim sudbinama, što im daje težinu i dubinu daleko iznad proseka za žanr koji neretko, slučajno ili namerno, ume da sklizne u kemp i trivijalnost. Trenutak nestajanja i Vrati mi je od nas, kao gledalaca, zahtevaju određeni stepen suspendovanja neverice – morate biti spremni da prihvatite njihove narativne postavke, koje na prvi pogled deluju kao da ih je nemoguće logično razložiti. To nekome može biti odbojno, ali takva su pravila i obučaji unutar žanra. Važno je da je reč o filmovima čiji autori znaju šta hoće i umeju da te svoje namere pretoče u ubedljive, snažne, čak i košmarne slike koje navode na razmišljanje.
Iako oba naslova zavređuju punu pažnju, ovaj će se tekst zadržati na filmu Trenutak nestajanja, koji je trenutno (i to potpuno zasluženo!) najgledaniji film u bioskopima širom sveta. Zato napominjeno da i Vrati mi je predstavlja obavezan naslov ne samo za ljubitelje horora već i za one koji vole dobrar film bez obzira na žanr, ali u ovom tekstu Trenutak nestajanja ipak zauzima primat kao svežiji i – ukupno uzev – važniji film. Dok se Deni i Majkl Filipu kreću manje-više poznatom i utabanom stazom, Kreger svojim filmom unosi preko potrebnu svežinu u žanr i stupa na slabije istažnenu teritoriju ili, preciznije, teritoriju koju većina autora izbegava. Trenutak nestajanja spaja dve naizgled nespojive težnje: Kreger nudi komunikativan i dinamičan film koji, međutim, ne podilazi publici, već zahteva promišljanje i udubljivanje.
Ono što Trenutak nestajanja izdvaja iz gomile savremenih horor filmova jeste njegova potpuna nepredvidivost i promišljena kompleksnost. Današnji horor, kao žanr, često se svodi na reciklažu istih obrazaca i klišea, ali Kregerov film uspeva da ispriča priču koja vas drži u neizvesnosti od prvog do poslednjeg kadra. Film je strukturisan kroz šest međusobno povezanih segmenata, svaki ispričan iz nove perspektive, što narativu daje složenost i dubinu, ali i omogućava da se slojevi misterije postepeno otkrivaju. Sve počinje nestankom sedamnaestoro dece iz istog školskog odeljenja koja su jedne noći, naizgled svojevoljno, napustila svoje domove, ostavivši zajednicu u stanju kolektivnog šoka i konfuzije.
Trenutak nestajanja je zbijen, efektan i usredsređen. Film obiluje neočekivanim obrtima, ne ustručava se da bude krvav i okrutan kada je to potrebno, ali isto tako poseduje i suptilan, često mračan humor. Kreger je majstor u izazivanju straha, tenzije i emotivne angažovanosti gledalaca. Segment po segment on nas uvodi u srž zagonetke.
Glumačka postava je impresivna. Džulija Garner i Džoš Brolin nose film na svojim plećima, ostvarajući intenznivne uloge sa naglašenom emotivnom snagom. Džulija Garner je trenutno u vrtoglavom usponu. Trenutak nestajanja je njen već treći bioskopski film ove godine i drugi koji se pokazao kao hit. Ranije u 2025. gledali smo je u ne baš sjajnom hororu Čovek–vuk, a nedavno i u sasvim pristojnom superherojskom spektaklu Fantastična četvorka: Prvi koraci, u kome tumači ulogu Srebrne Letačice. Njena karijera se razvija postepeno i temeljno; počela je pre skoro petnaest godina upečatljivom epizodom u filmu Marta Marsi Mej Marlin (Martha Marcy May Marlene, 2011), da bi se zatim nametnula kao glumica sposobna da iznese složene i zahtevne uloge, što potvrđuju projekti poput drame Asistentkinja i krimi-serije Ozark. Ovde je briljantna, baš kao i Džoš Brolin, koji je kod Kregera odigrao jednu od najboljih uloga u karijeri.
U manjim, ali značajnim ulogama briljiraju Alden Erenrajh, Ostin Abrams, Benedikt Vong i mladi Keri Kristofer, dok posebnu notu daju Tobi Has, Džastin Long (koji je tumačio glavnu mušku ulogu u Varvarinu) i rediteljeva supruga Sara Pakston. Ipak, najsnažniji utisak ostavlja veteranka Ejmi Mejdigun kao zlokobna tetka Gledis. Njena pojava je toliko jeziva i magnetična da bukvalno “krade” svaku scenu u kojoj se pojavi. Toliko je impresivna da je nemoguće zamisliti da Akademija ne primeti njenu Gledis i ne nominuje je za Oskara u kategoriji epizodne ženske uloge – što je posebno važno jer horor filmovi i glumice u žanru redovno bivaju zanemareni na velikim dodelama nagrada. Ali Gledis je lik koji jednostavno ne može da se ignoriše.
No, sigurno je da je Zak Kreger ovim filmom potvrdio i učvrstio svoj status jednog od najvažnijih savremenih horor reditelja. Sada ga možemo svrstati rame uz rame sa autorima poput Džordana Pila, Žulije Dikurno, Roberta Egersa, Majka Flanagana i Arija Astera – rediteljima čiji se filmovi sa velikim nestrpljenjem iščekuju i koji su uspeli da povrate poverenje kritike u žanr, donoseći mu novi legitimitet i kvalitet. Trenutak nestajanja je brutalan, šokantan, emotivan, originanalan i groteskno smešan – uz to zaokupljen temom koja je važna i aktuelna – sve to u oblandi bajke, ali one izvorne: krvave i neumoljive.
Izvor: Vreme
