Без обзира на шири контекст, церемонија устоличења патријарха у Пећи и митрополита на Цетињу представљају две опречне слике – прва мира, друга раздора. Не треба да понављамо да је мир на Косову производ и спољних фактора који не допуштају да потенцијално насиље прерасте у озбиљан сукоб, а да Црна Гора нема инострано војно присуство на својој територији, па су зато њене институције одговорне за одржавање реда и мира.
Први утисак устоличења патријарха Порфирија у Пећи јесте мирна атмосфера у којој је тај црквени обред извршен. Није било никаквих протеста, претњи смрћу, а камоли случајева насиља. Са друге стране, не можемо претпоставити да су односи између Срба и Албанаца сада хармонични, мир је производ управо напете ситуације у којој један непромишљени случај насиља може изазвати веома опасан и нежељен след догађаја.
Без обзира на шири контекст, церемонија устоличења патријарха у Пећи и митрополита на Цетињу представљају две опречне слике – прва мира, друга раздора. Не треба да понављамо да је мир на Косову производ и спољних фактора који не допуштају да потенцијално насиље прерасте у озбиљан сукоб, а да Црна Гора нема инострано војно присуство на својој територији, па су зато њене институције одговорне за одржавање реда и мира.
Мир мора да превлада чак и када се неко не слаже са неким догађајем, јер је насиље стављено ван закона. Само државне институције, ограничене метафизичким и правним концептом људских права (природно право), имају могућност да примене силу. Тиме се избегава анархија у друштву, у коме би у супротном владало право јачег. Грађани могу имати оваква или онаква уверења, веровати да нешто припада њима, а не неком другом, али не одлучују они ко ће користити ту имовину већ закон. Видимо да закон, под одређеним условима које је немогуће репродуковати у другим државама, функционише и на Косову. Независност значи и одговорност, то је битно за Црну Гору.
Патријарх Порфирије је из Пећи послао и поруке мира, једине могуће поруке не само као једног хришћанина, већ и које рационални човек може послати. Не постоји могућност за примену силе на Косову, чак и када би постојала шта би та сила могла да уради са више од милион Албанаца који тамо живе. Свака сила, чак и ако би била доступна (што није), била би злочиначка, другачије је није могуће конципирати. Зато је мир једина могућа рационална опција, као што је и једина хришћанска опција. У овом случају се корисно и добро преплићу.
Као и увек, чују се гласови да патријарх треба да столује у Пећи. Центри једне државе, као и других институција померају се кроз историју. Београд није био део српске средњовековне државе у дугом периоду, добијан је од Угарске на коришћење у складу са односима српске и угарске владајуће властеле. Сада је Београд центар српске државе. Након најезде Турака, вековима се српски народ постепено померао ка северу, насељавао просторе које дотад није, неки од тих простора данас су део Републике Србије.
Било би неразумно због фантазмагоричних идеја сада покушати ићи против тока историје, нарочито што је тада, као и сада, економски развој и политички утицај на северу, не на југу. Патријарх се налази у средишту српске државе, а њено средиште је у Београду и нигде другде. Историја може бити окрутна, али не може бити промењена. Рас, Призрен, Скопље, Пећ су историјски центри српске државе, они не кореспондирају са њеним савременим утицајним чвориштима – Београдом, Новим Садом, Нишом и Крагујевцем. То је актуелно стање, а не живимо у колонијално доба да можемо плански насељавати неке друге територије. Чувајмо и развијајмо наше центре, јер у њима се налази наша снага.
Александар Ђокић
