Какво је социолошко и политичко порекло опсесије фудбалом и какву је политичку улогу фудбал играо у титоистичкој Југославији, оставићу за други пут. Ово је само прича о дечацима – тачније о дечаку – и о љубави према игри.
Пише: БРАНКО МИЛАНОВИЋ
Када сам био мали био сам опседнут фудбалом. Какво је социолошко и политичко порекло ове опсесије и какву је политичку улогу фудбал играо у титоистичкој Југославији, оставићу за други пут. Ово је само прича о дечацима – тачније о дечаку – и о љубави према игри.
Поделио сам је на четири дела: играње, читање, гледање и опонашање.
Играње
Био сам осредњи играч. Мој највећи успех у основној школи било је играње неколико утакмица у Б тиму моје школе, у центру Београда. Био је то прилично неочекиван успех за мене. Објективно то није била велика ствар, али сам ја био задовољан и поносан на ово достигнуће.
Играо сам фудбал скоро сваки дан, чим би се време, у рано пролеће, пролепшало. Нису то били неки организовани мечеви. Играли смо у улици, на бетону, међу паркираним аутомобилима. Или бисмо направили два мала голића (користећи цигле као стативе), за које није потребан голман, или бисмо играли помало чудну игру која се зове „Викторије“, у којој би један клинац био голман, а два тима би играла један против другог, оба покушавајући да постигну погодак на тај један (већи) гол. Начин на који смо играли фудбал одражавао је и недостатак простора (играли смо на средини улице) и тешкоће у проналажењу голмана. Нико није желео да буде голман.
Играли бисмо сатима. Живо се сећам како ме је будио звук удараца лопте на улици испод мог прозора (живели смо на другом спрату). Био је то диван начин буђења јер се тако гласно и јасно најављивао цео дан ударања лопте, дриблинга, пијења воде после (вода никад није имала тако добар укус!), препирања с другом децом.
Како су аутомобили постајали све чешћи, а саобраћај гушћи, прешли смо да играмо у два унутрашња дворишта поред моје зграде; прилично мали простор, опет на бетону. Игра је захтевала много дриблинга; није било дугих пасова и увек је било расправа око тога да ли је гол постигнут или не: тешко је рећи да ли је лопта прешла преко цигле, и тако вероватно погодила стативу, или је ушла у гол.
Читање
Читао сам све фудбалске вести које сам могао да нађем. Тада су у Београду излазиле и спортске новине. Главни је био дневни лист (плус хрватски спортски дневник, који сам такође читао), а била су и још два друга, посвећена само фудбалу. Излазили су уторком и петком. У уторак ујутру, ако сам те недеље у школу ишао поподне (због недостатка школског простора, настава се одвијала у две смене: једна смена ујутру, друга поподне, наизменично сваке недеље), изјурио бих чак и пре доручка да купим и једне и друге новине.
Посебно су ми се допадали историјски чланци о фудбалу пре Другог светског рата и извештаји о латиноамеричким играчима и клубовима. Увек сам мислио, можда под утицајем удаљености и сјаја Латинске Америке, да су Бразил, Аргентина и Уругвај веома посебни. Ниједан европски тим, клуб или репрезентација никада ми се нису чинили тако узбудљивим.
Читао сам наравно доста о југословенској првој лиги, али и о италијанској Серији А. Разлог зашто се о Серији А толико писало је тај што је Национална лутрија нудила клађење на домаће и италијанске фудбалске резултате. Била је то копија италијанског Тото калча. Играо сам тикете с времена на време, а један од мојих блиских пријатеља прошао је једном изузетно добро и зарадио (за нас) огроман новац, који је, наравно, брзо протраћио.
Волео сам да читам и књиге о фудбалу; историјске књиге, али и књиге о деци мојих година која играју фудбал. Сећам се књиге позајмљене у нашој школској библиотеци, коју је написао један пољски писац, вероватно крајем 1950-их. Наслов је био Прво полувреме 0:1. Још увек се сећам клинаца из књиге, вежбали су ударце главом и слободне ударце, губили 0:1 у првом полувремену, а затим побеђивали. Била је то књига о фудбалу, музици, веспама и девојкама.
Гледање
Београд је познат по ривалству два тима, Црвене звезде и Партизана. Оба клуба су створили комунисти после револуције. Њихове политичке историје су, као што сам рекао, питање за неки други чланак. Мој отац је, можда због љубави према аутсајдерима и зато што није желео да заузима политичку страну, одлучио да навија за трећи, много слабији клуб, ОФК Београд. Често би ме водио на његове утакмице. Играли су на малом стадиону, на око пола сата хода од нашег стана. После недељног ручка прошетали бисмо до стадиона, а ја бих са задовољством јео кикирики и гледао утакмицу.
Одлазак на утакмицу Црвене звезде или Партизана у то време није пак био лак. Стадиони су били далеко од моје куће. Били су велики и претећи. Ми смо били премлади да бисмо знали где да купимо карте, којим аутобусом да стигнемо до њих. Дакле, та два велика клуба и њихови велики стадиони били су за мене готово митски, иако смо били у истом граду.
Један од најбољих фудбалера Црвене звезде, Драгослав Шекуларац, звезда Светског првенства у Чилеу 1962. године, прешао је у ОФК Београд после неке своје бурне свађе са управом Црвене звезде. Отац ме је одвео на његову прву утакмицу за ОФК Београд, и сећам се немогуће гомиле која је викала, тукла се, шутирала, гурала да купи карте и уђе. Мислим да нисам видео ништа од утакмице.
Шекуларац је био изузетно популаран, а после Светског првенства 1962. добио је и понуде великих европских клубова, посебно Јувентуса, да игра за њих. Али у то време југословенским фудбалерима није било дозвољено да играју у иностранству. Молбу да направи изузетак за Шекуларца тадашњи шеф службе безбедности је одбацио, рекавши да је Шекуларац национално благо и да је његова дужност да забавља радничку класу.
Опонашање
У својој љубави према игри, организовао сам сопствене међународне турнире, укључујући светска првенства. Имао сам веома разрађен систем: на тепиху (који је са својим обрубљеним крајевима изгледа као фудбалско игралиште са атлетском стазом около) карте за играње биле су играчи, а мали новчић је био лопта. Онда бих додавао лопту од играча до играча и коментарисао игру опонашајући радио репортере којима сам се дивио, а затим бих написао детаљан извештај са имагинарне утакмице. Када сад размишљам о томе, видим то као претечу електронских игрица какве деца данас играју.
Разлика је била у томе што сам ја у својој игри морао да све креирам сам, од физичког састављања статива помоћу лего коцкица, до тимова, гледалаца, па чак и извештача. Тада сам научио да куцам – да бих описао имагинарни фудбал, који сам играо увече када моји родитељи изађу, а ја могао сам да „командујем“ целом дневном собом.
Моје дечаштво било је натопљено фудбалом.
Извор: rts.rs
