Вагенкнехт је одлучила да изађе из Левице и направи своју странку. Не крије да жели да освоји бираче АфД. Нема сумње да ће је, барем на истоку земље, један број гласача АфД стварно подржати
Нема никакве сумње да живимо у време доминације левице и левичарског погледа на свет, а да је то тако, види се већ по начину на који су медији – од Времена до Спутњика – објавили вест да Сара Вагенкнехт у Немачкој оснива још једну левичарску странку. Не само да су у извештајима изостали забринутост или повезивање са тоталитарном прошлошћу, већ се у коментарима могла осетити и извесна доза благонаклоности, ако не и ентузијастичних очекивања од нове партије и њене шефице. Пада у очи да су овога пута читаоци поштеђени прича о „популизму” и о социјалној демагогији. Ова благонаклоност постаје упадљивија када се упореди са извештајима који су пратили оснивање, односно активности Алтернативе за Немачку. Није се нашао нико да Вагенкнехтовој пришије ниподаштавајући надимак, рецимо „Стаљинка”, на начин како се о Фрауке Петри говорило као о „Адолфини”, иако везу између Вагенкнехтове и злочиначке прошлости комунизма не би било тешко успоставити.
Наиме, Вагенкнехт је напустила своју досадашњу странку, Левицу, зато што јој ова за њу више није била довољно „лево”. Међутим, Левица је заправо странка наследница партије источнонемачких комуниста (СЕД). Вагенкнехт је са друговима из партије дошла у сукоб зато што су се померили у правцу „нове левице” и прихватили нове теме – као што су права миграната и мањина – занемарујући класична социјалистичка стајалишта. Другим речима, Вагенкнехт наступа са позиција ортодоксног марксизма, односно старе левице, а оно што су медији код нас назвали „конзервативни социјализам” могло би се и другачије крстити. То што се у старом марксизму сада види освежење, не говори толико о Сари Вагенкнехт и њеним саборцима колико о општем стању медијско-политичке сцене.
Много генерала, мало војника
На конференцији за штампу Вагенкнехт је маркирала своје позиције. Њена циљна група су сви они који напорно раде, живе од свог рада и који се осећају занемареним од стране естаблишмента. То су љутити грађани, често из провинције, који се осећају разочараним и занемареним и којима је доста туторисања од стране политичке класе. Речју, радници, намештеници и ситни предузетници који све теже састављају крај са крајем. Стање у земљи је лоше, а криви су они који искоришћавају радног човека. Зато Вагенкнехт обећава нови почетак. Тиме су негде исцртане позиције нове странке која жели да буде опозиција зеленој воук (woke) левици, али и трансатлантистичкој Мерцовој Хришћанско-демократској унији. У суштини, у програму који је представљен нема новина у односу што је Вагенкнехт већ објавила у својој књизи. Она упозорава на деиндустријализацију Немачке, сиромашење становништва, сужавање простора слободе говора и противи се политици санкција. Тиме нова странка заправо објављује да планира да се за гласове такмичи, пре свега, са опозиционом Алтернативом за Немачку. У ономе што је истакнуто као нацрт програма су у многим главним тачкама јасна поклапања са програмом АфД. Не треба заборавити да је један од лидера АфД, Бјерн Хеке, већ позвао Вагенкнехт да им се придружи.
При томе је незгодна околност за Вагенкнехтову и њену дружину што ова марксистичка група – упркос позивањима на радног човека – није дубоко укорењена у народу. Другим речима, то је армија у којој има много генерала, али мало војника. Сара Вагенкнехт је још док је била део Левице покушала да оснује сопствену платформу која није донела никакав успех. Сада жели да са истим лојалним кадровима оснује партију, при чему се за сада не спомињу нови људи, већ се ради о бившим посланицима и симпатизерима Левице. При томе треба водити рачуна о још једној околности. Наиме, реч је о групи која је у оквиру сопствене странке до сада губила утицај и сада настоји да се извуче из политичког ћорсокака и пронађе излаз у стварању сопствене организације. Важан је податак да се странка – из које се Вагенкнехт и њена група повлаче – и сама налази у опадању. На изборима за Бундестаг, Левица није успела да пређе праг од пет одсто и постала је парламентарна странка само захваљујући освојеним директном мандатима.
На недавним изборима у Баварској и Хесену странка је остала без места у покрајинским парламентима. Део странке је за то окривио управо Сару Вагенкнехт, која, наводно, није следила страначку политику па је унела забуну међу бираче. Речју, око Вагенкнехтове је окупљена мањинска група странке у опадању. Критичари са деснице примећују да читавом подухвату недостаје ентузијазам. Вагенкнехт је можда пријемчива и занимљива грађанима, они се можда слажу са оним што она говори и пише, али то не значи да су спремни да са њом прихвате без остатка и њено окружење, односно све оне остатке старе левице. Странци Саре Вагенкнехт потребно је још нешто више од само популарне шефице и медијских симпатија. Поред тога, остаје отворено питање и идеолошког јединства унутар нове странке. Споменути генерали не деле баш увек сасвим исту визију, на пример по питању миграната, и велико је питање како ће странка даље формулисати свој програм. По ономе што је за сада сасвим јасно, међу оснивачима нове странке постоје размимоилажења.
Близина и конкуренција у односу на АфД је питање које захтева посебну пажњу. Обе стране се обраћају истом телу и сличне су по ономе против чега иступају: против политике Зелених, воукизма, трансатлантизма, новог тоталитаризма… Стога је разумљиво што ће се нова странка обрушити на конкуренцију и то користећи сав онај арсенал који употребљавају и остале странке. Вагенкнехт не крије да жели да освоји бираче АфД. Према анкетама нема сумње да ће, барем на истоку земље, један број АфД гласача стварно подржати Вагенкнехт, јер је АфД до сада већ привукла део бивших бирача Левице. Питање је, међутим, колико ће стварно нова странка оштетити АфД. По ономе како ствари за сада стоје, Вагенкнехт не нуди бирачима ништа друго, до стару верзију Левице, која се ослободила наслага зелене идеологије и воукизма. То значи да уколико нова организација не понуди нешто ново и не успе да се профилише, њени домети, дугорочно гледано, ће остати ограничени, па самим тим и могућност откидања гласова од деснице.
У овом тренутку, анкете нису уједначене у томе колику подршку ужива нова странка. То другим речима значи да ће изборни успех или неуспех нове партије више зависити од АфД, него од Саре Вагенкнехт и њене околине. Наиме, уколико АфД убеди бираче да је у стању да представља њихове интересе, односно да им понуди аутентичну визију „солидаристичког патриотизма” (Бенедикт Кајзер), стара левица ће постати сувишна и сасвим нестати. Ово се, пре свега, односи на питање миграната. Дакле, уколико АфД убеди бираче да су они једина странка која стварно може да обустави неконтролисани прилив странаца и покрене мере за њихов повратак у земље порекла немају разлога да страхују од конкуренције са левице. Сара Вагенкнехт и њени саборци нису патриоте које су једноставно до сада били чланови погрешне странке, већ људи са старе левице који тешко могу да из своје перспективе формулишу политику против „велике замене” (Рено Ками).
Симулирани плурализам
Једно је, међутим, у односима међу странкама за сада сигурно. Уколико нова странка на истоку стварно значајно оштети АфД, биће то најбоља услуга коју је Вагенкнехт могла учинити баш оним странкама – од демохришћана, преко Зелених, до Левице – против којих се наводно бори. Покушајмо да направимо један мисаони експеримент. Наиме, уколико би АфД у, на пример, Саксонији освојила преко 36% гласова, што је за сада сасвим могуће – то значи да би све остале странке морале да уђу у некакав аранжман против АфД. Тај аранжман укључивао би и некадашње конзервативце из ЦДУ, Зелене и Левицу. Тиме би се све старе странке показале као јединствен блок, а партијска сцена заоштрила у мери да би се морала свести на одлуку за или против АфД. Маска плурализма би пала, а старе партије би морале много тога до објашњавају својим традиционалним бирачима. Међутим, уколико би нова странка успела да привуче значајан проценат бирача АфД-а, то би старим партијама омогућило да наставе са политиком симулираног плурализма. Вагенкнехт је сама најавила такву могућност, отворивши врата за коалицију са ЦДУ у Саксонији.
На крају, Сари Вагенкнехт се мора одати признање да је својим оснивањем странке левичарском интелектуалном пролетаријату извукла тло испод ногу и упропастила им омиљену јадиковку. Наиме, свако ко се икада нашао на неком левичарском окупљању, морао је да слуша стару, тугаљиву причу о томе како више нема левице у старом смислу и како су се радничке партије сасвим утопиле у воук, лајфстајл или кавијар левицу. Нема левичара који на таквим скуповима није захтевао обнову и избацивао старе пароле. Након тог ритуала, говорници су могли мирно да се повуку и да наставе да воде своју воук политику и уживају у кавијару. Необавезна осуда светског капитализма не би им сметала да нађу свој мир са истим тим системом који и сам потпомаже левичарску културну политику. Међутим, сада им је Сара Вагенкнехт понудила оно за чим су наводно чезнули и што ће сада највећи део левичарског интелектуалног естаблишмента мирно игнорисати. То, наравно, не говори толико о Вагенкнехт, колико о духу времена, где су пригодне изјаве и добре намере једнино што се рачуна – чак и онда када иза њих не стоји ништа.
Душан Достанић
Извор: Нови Стандард
