Пише: Давор Џалто
Или како гледањем на ствари чинимо да исте буду болно (и штетно) једноставне, или опет некорисно компликоване.
Да је режим Александра Вучића (Ава) нелегитиман, корумпиран, насилан, а све више и отворено диктаторски, није неопходно нарочито образлагати – то види свако није ”полудео” (на лош начин), ко неће да види зато што профитира од режима или је од истог уцењен (остављам могућност да има и оних који нису ништа од побројаног, већ су, неким чудом, остали ”неинформисани”, али, ако таквих и има, онда је њихов број јако мали).
Међутим, АВ и актуелни режим нису једини проблем Србије, иако су већ постали проблем без чијег решавања није могуће приступити решавању било ког другог кључног проблема. Проблем у борби са актуелним режимом и читавим системом су и испразне, патетичне, а некад и потпуно сумануте поруке које долазе од многих јавних личности, укључујући и оне које су несклоне режиму, или му се отворено супротстављају.
Није мали број оних који своде политички дискурс на испразна пренемагања и удварања студентима, не би ли се о исте ”огребали”. Тиме многи од оних који ништа немају да кажу осим понављања општих места у сврху удварања неком сегменту популације, иза којих не стоје никакви реални резултати у било ком подручју, покушавају да (п)остану релевантни.
Решавати личне фрустрације, комплексе и незадовољства у јавној сфери је увек лоша идеја, али је то (комбиновано са личним интересима) нажалост постао политички модус операнди, почевши од Архилудака српске политике, па даље. То је опасна политика.
Највећи број оних који се представљају као ”алтернатива” заправо користе јавну сферу на инструменталан начин, и то себично-инструменталан. Причају ствари за које претпостављају да ће се свидети замишљеној публици (медиокритета, ако не и испод тога), који ће им аплаудирати, било да реч о либерално-капиталистичким или конзервативно-националистичким (такође капиталистичким) медијима и публици.
Политика тако постаје драма неузвраћене љубави, начин решавања потребе да оматорели клинци, тинејџери у не тако неозбиљним годинама, добију мало пажње и да им буде надомештена толико очекивана – а лажна – ”љубав” (коју неће и не могу добити на тај начин, јер љубав није ствар политичке сфере).
Ту наилазимо и на, метафорички речено, ”политику гуслања”. Као и 1970тих, ‘80их, и ‘90их година, намећу се патетични књижевни и квази-књижевни узлети, надахнуте а испразне поруке, пренемагања, полудомишљене и потпуно конфузне па и контрадикторне мисли. То се често сматра врхунским интелектуалним дискурсом – и заиста тако и изгледа, када га упоредите са интелектуалном и моралном септичком јамом коју описују речи ”ћаци” и ”ћациленд”.
Ова ”гусларска” политика не иде нужно за тим да се удвара некоме (делимично зато што већ има довољно публике). Политички ”гуслари” за себе сигурно мисле да афирмишу аутентично политичку опцију, а често се, на етичком плану, појединци и држе прилично високо, без јефтиног и јадног (интелектуалног) проституисања, те склапања разних непринципијелних ”дилова”. Па да ли то значи да је у ”гуслању” спас?
Проблем је што иза тог дискурса не стоји никаква озбиљна политичка платформа, иако не спорим постојање добрих намера. Али пут у пакао је поплочан добрим намерама. ОК, рећи ће неко, али ако си већ у паклу, шта је онда проблем? Па проблем је што пакао има много департмана, а може се и из једног пакла прећи у други, са другачијом а некад и ”непријатнијом” понудом.Ако ”гуслање” постане главна алтернатива АВу и база нове политике, нико не треба да се изненади ако се у догледно време изнедри нова, технократска алтернатива овој ”гусларској”, са неким новим ”менаџерима” који ће бити посвећени ”само пракси” и ”економији” а не ”мрачњаштву”.
Није проблем, дакле, у евоцирању ”костију” и ”заокрету удесно” како многи (нео) либерални медији тумаче Видовдански грађански протест лета Господњег 2025. (у чему су, чини ми се, предњачили немачки медији, којих се, у просеку, ни Herr Göbbels не би постидео). Чим се посегне за нечим ”српским” то се преводи на језик национализма, оживљавања деведестих, великосрпске хегемоније и сл. Они малобројни, искренији и циничнији медији и појединци некада и отворено кажу да не виде ништа спорно у садашњем режиму док год ради за интересе западних (нпр. немачких) компанија.
Ситуација се заоштрава, и спасоносна комплексност полагано ишчезава, претварајући се у црно-беле слике. Насиље Вучићевог режима полако али сигурно ствара само два пола, режимски и антирежимски. И то је ОК, док год је циљ рушење актуелног режима који се претвара у огољено насиље и очајничке покушаје да се остане на власти по сваку цену, укључујући и класичну диктатуру.
Када се једном, како год, земља ослободи зла званог АВов режим, отвориће се питање – куда и како даље? Тада ће све потиснуте несугласице, разлике, аспирације и интереси испливати на површину, и отворити простор за трансфер дела структура моћи у нове структуре моћи, за корумпирање и ко-оптирање.
Поједностављене категорије мишљења производе поједностављене политичке реалности. То се данас дешава са форматирањем политичких процеса у Србији. Највећи део медија западне Европе, и оно мало медија у Северној Америци који се уопште интересују за дешавања у Србији, преводи та дешавања на успостављене концептуално-пропагандне шеме: ”борба против аутократије” зарад ”либералне демократије”, и то под условом да се ”ми” успемо инфилтрирати у протесте или да бар то иде у ”нашем правцу”.
Оно што је свима (осим неким грађанима Србије) неприхватљиво јесте аутентична демократија. Тако се протести не само делегитимишу, већ се, mutatis mutandis, легитимише аутократија, док год аутократа игра како ”ми” свирамо.
Српска политичка сцена је тако претвара у џиновску лабораторију, у којој се крчкају разни састојци, у различитим омерима, стварају се нова једињења, али не са циљем да било шта од тога промени лабораторију на боље, али зато са потенцијалом да цела лабораторија у неком тренутку експлодира.
Ситуација одржавања ”неутралности” од стране значајних друштвених актера – укључујући ту и представнике Пећке патријаршије, под изговором да је Црква ”изнад политике”, постаје све мање прихватљива. Стање се мења, пре свега све израженијом репресијом режима, и постаје све важније јасно осудити то насиље и супротставити му се.
Велика ствар коју су протести протеклих месеци успели да створе јесте (поновно) успостављање самопоштовања и достојанства грађана, не само у односу на режим, не само ни у односу према страним империјалним и корпоративним интересима, већ и у односу према самима себи. Неопходно је да свако ко и сам има достојанства и самопоштовања, поштује то достојанство и самопоштовање побуњених грађана.
Да ли ће грађани ”овај пут” направити прави избор, и шта би тај избор представљао (осим окончања власти постојећег режима)? Да ли ће имати одговорност према себи, како огромна енергија и до сада уложени напори и жртве не би били узалудни? Да ли је критична маса грађана данас битно различита од оних грађана који су (већински) преко десет година бирали или толерисали Слободана Милошевића и његов злочиначки режим, који су онда преко десет година толерисали распродају земље, урушавање образовног система, претварање радника у робове и земље у колонију, да би онда преко десет година (већински) подржавали или бар толерисали лудило звано Вучићев режим, који је све те процесе наставио и ескалирао?
Да ли је критична маса грађана данас образованија, способнија да критички мисли, како не би били лака мета маркетиншких трикова, како не би ”падали” на јефтине ”форе”? Да ли су боље организовани и више склони ка заједничком раду у сврху заједничког добра? Да ли су, у просеку, у већој мери схватили да су постали потрошна роба једног ”мега-зајебаног” система, у борби са ким нема ни брзих ни лаких решења?
Да ли су схватили да ако је неко (реално или привидно) против ”демона” то и даље не значи да је тај нужно ”анђео”?
Да ли се удружују снаге како би се развили алтернативни канали комуникације и ширења квалитетних информација, тако да они који су расположени да виде промену не морају да чекају да им владини или корпоративни медији (и класични и ”друштвени”) ”објасне” шта је и како, да им они ”брендирају” алтернативу, и усмере циљеве?
Да ли су постали спремни на велика одрицања како би се нешто мало, али квалитетно променило? Да ли су довољно ”порасли” да им празне приче и кич више не буду нешто занимљиво? Да ли су научили да разликују елоквентно млаћење празне сламе од озбиљног дискурса?
Остаје да се види.
Извор: Аутограф
