Пише: Ђакон Павле Љешковић
Ђаци четвртог разреда богословије су за пјевницом увелико појали “ Јако начатки јестества“, када се у цркви Св. Ђорђа на Ћипуру зачуо жамор. Окренуо сам се према једном матуранту и рекао му да пође и испита шта се дешава, те да сазна зашто су се млађи ђаци одједном узнемирили и распричали. Након пар тренутака се вратио и рекао ми да се управо из правца манастира према Ћипуру креће митрополит Амфилохије. Изашао сам испред храма и заиста угледао митрополита како сигурним кораком долази код нас. Баш као и ђаке и мене је све то прилично изненадило и орасположило. Наиме, дан прије је у манастирској цркви митрополит једва успио да одслужи литургију. Блиједог лица и слабашног гласа, тешком муком је изговарао возгласе, па је и разумљиво што је на тој служби изостала и његова бесједа. Након литургије, двојица монаха су га придржавала док је ходао ка излазу из цркве.
У припрати ме је угледао и будући да је знао да сам те године изабран за разредног старјешину ђацима првог разреда, затражио је од мене да му доведем прваке како би их упознао и благословио. Борећи се са дахом, некако је. ипак, успио да изговори ријечи добродошлице и да призове на њих од Господа сваки благослов и срећу у њиховом учењу и образовању.
За разлику од тога дана, сада је дјеловао пуно свјежије, док се на његовом лицу донекле вратило руменило. Тек када сам узео од њега благослов, примијетио сам да на његовој десној руци носи тзв. браунилу, преко које је тих дана очито примао инфузију. Потом је закорачио у храм, цјеливао икону Св. Ђорђа и ушао у олтар. Након што је цјеливао свету трпезу, стао је са стране, наслонио се на свој владичански штап и погрузио у молитву. До тог момента, у цркви је само појао октет момака за пјевницом, да би им се тада придружила цијела заједница у појању и прослављању Господа. За својих деветнаест година колико предајем у богословији, памтим генерације ђака који су имали квалитетније гласове. Међутим, никада, ни прије ни после, појање није било тако умилно, торжествено и богоугодно као тог јутра! Након завршетка службе, митрополит је изашао из олтара и кренуо ка излазу цркве. У једном моменту је застао, окренуо се према пјевници и богословима саопштио следеће ријечи: “ Драги ђаци, пропјева Цетиње са вама“!
Док смо га посматрали како одлазећи према манастиру гази увело жуто лишће, нико од нас није могао ни да претпостави да је то било последње богослужење којем је присуствовао, те да су ријечи које је упутио ђацима последње што ће чути од њега…
Од тих догађаја необично брзо је протекло читавих шест година. Пут од манастира до Ћипура опет су прекрили увели листови жути. За пјевницом у цркви Св. Ђорђа поју неки други ученици, који о митрополиту Амфилохију знају само из прича и који нису, можда, ни свјесни да је на њима његов молитвени благослов, те да се сваком тропару и причастену који они отпјевају, радује његова душа на небесима…
