Иако је добар дио небеског плаветнила прекривао један повећи облак, ипак је изгледало да се над Цетињем тога јутра пристојан дан рађа. Испред банке се формирао прилично велики ред, на чијем смо зачељу нас двојица. Од свих присутних, једино смо ја и он понијели са собом кишобране, иако и остали веома добро познају промјенљиву ћуд времена и климе на Цетињу.
Он је човјек у раним седамдесетим годинама и настањен је у оближњем селу, иако је доста често у граду, па смо се с времена на вријеме на разним мјестима сретали, а једном приликом и формално упознали. Од момента кад сам стигао испред банке, све вријеме је био леђима окренут у односу на мене и разговарао са другим људима. У једном моменту се изненада окренуо и рекао:
„Морам ти нешто рећи! Добар је био Амфилохије! Многима је помага’ у овом граду“.
Затим је почео гласно, како би га и остали који су стајали у реду чули, да набраја све оне људе које он лично познаје, а којима је „Амфилохије помога‘“. Рекох му да ме је баш скоро мој колега из богословије Александар Вујовић подсјетио како смо, након што је објављено да се упокојио митрополит Амфилохије, отворили прозор школске зборнице и у невјерици слушали пуцње и весеље неких људи. На то ми је одговорио следеће: „Немој да си на крај срца! Свуда има усијаних глава! Има их и на ову вашу банду колико ‘оћеш“.
А пар дана прије овог разговора сам мом пријатељу – новинару и гуслару Рају Војновићу причао како ми је прије који мјесец један човјек средњих година приповједао о томе како тек сада схвата колико је, заправо, митрополит Амфилохије био важан за Црну Гору, иако се, како се изразио, превише мијешао у политику.
Даље, једном приликом, након литургије у Цетињском манастиру, пришла ми је жена , такође средњих година, тражећи са испруженим дланом десне руке да јој удијелим нешто новца. Када је добила неколико металних кованица, љубазно се захвалила, али и истовремено примијетила да је митрополит Амфилохије био значајно мање штедљив, када је у питању милостиња, у односу на мене.Такође, након литургије на Велику суботу, матуранти богословије су ми описивали сличне сусрете и разговоре у граду, чија је суштина у схватању и признању њихових познаника и саговорника да је , ипак , „Амфилохије добар човјек био“…
Убрзо је почела да пада прилично јака киша, па смо сви ушли у банку, гдје смо нас двојица наставили разговор. У једном тренутку је констатовао и следеће: „А добар је био и они стари митрополит Дајковић! Како се оно зва’ Дајковић?“
Након изласка из банке, док сам газио преко мокрих и клизавих плочника, препуних рупа, размишљао сам о томе како смо се као људи готово сви промијенили и чудни постали. Почињемо да схватамо колико нам је неко добар и важан тек након његовог упокојења.
Моји саговорници, баш као и они људи са којима су о блажене успомене митрополиту Амфилохију матуранти разговарали су, макар када је та особина у питању, само једну, што би рекли стари Цетињани, „ђаво’ску зеру“ испред нас осталих…
Извор: Етос
