А народ Његошев нека држи у памети аманет Песников: „Ја хоћу да ме сараните у ону Цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру, да ћете тако учинит, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетство, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.“
Прелиставајући, августа 1969, на Цетињу, елаборат o Његошевом маузолеју, поднесен члановима одбора за изградњу маузолеја Његошу, по пројекту и изради Ивана Мештровића, елаборат који је на неке чланове одбора деловао толико убедљиво да су одбацили раније сумње и определили се за рушење Његошеве капеле на Ловћену, наиђосмо и на овај полетни пасаж, који и нас мало занесе, па у једном трену помислисмо: гле, писац елабората није без надахнућа, ни без нерва за уметничку анализу, додуше на старински начин:
„Постоје у свијету, уколико се зна, још два овако поетична гроба. Један је Шатобријанов, на сјеверној обали Француске, и кад плима дође море та покрије, да се при осјеци понова види. Други је гроб Роберта Луја Стевенсона, великог романсијера енглеског, на острву Сачов у Тихом океану, у природи лијепој, тропској и егзотичној. Као крв црвене стабљике тропског цвијећа, покривају овај гроб и можда само лађе авантуриста посјете га каткад, И док ови поетични гробови изазивају њежну узбудљивост, гроб Његошев, на овом врху, међу муњама и громовима, изазиваће друкчију узбурканост срца, бурнију, онако бурну као и дани, у којима је Његош живио и дјелао, бурну, као и сама мисао Његошева.“
Одмах смо установили да је овај текст, у коме ни интерпункција није савремена, не само плагијат (наводницима није омеђен нити му се извор помиње) него и фалсификат. Ово друго због речи коју смо подвукли: презент изазива преображен је у футур изазиваће. Објаснићемо зашто је ово било потребно и зашто је обична књижевна крађа била недовољна.
Наведени пасаж преписан је из Споменице Петра II Петровића Његоша — Владике Рада (стр. XXXII), коју је издао Главни одбор за пренос Његошевих кости, а уредио Душан Д. Вуксан, директор гимназије и члан Главног одбора, (штампа Државне штам-
парије на Цетињу, 1926). Одломак је прокријумчарен из говора који је „по свршеној свечаности“, пред Краљем, Краљицом, патријархом Димитријем, митрополитом Гаврилом Дожићем и другим представницима тадашње државе и цркве, одржао „Министар Вјера г. М. Трифуновић“, како јасно пише у не једном употребљеној али у елаборату непоменутој Споменици. Невоља је за писца или писце овог елабората, који је завео чланове одбора, а ови ту заразу преносе, несвесно или свесно, на нашу јавност, не само у томе што се не служе знацима народа и тај извор којим су се користили него што су текст г. Министра Вјера Краљевске владе из 19256 још и фалсификовали, па и то незналачки. Јер г. Министар Вјера учинио је поменута поређења са два поетична гроба — поетична због племените једноставности окружене величанством природе — да би истакао лепоту исто тако једноставне и скромне Његошеве капеде, и стога се г. Министар Вјера служио, сасвим нормално, садашњим временом: гроб Његошев, тј. Капела на Ловћену, изазива друкчију узбурканост срца… Писци елабората садашње време претварају у будуће, припросто позајмљујући (данас се извесне крађе називају „позајмицама“!) аргументацију краљевског Министра, која велича Капелу, за свој елаборат у коме покушавају да докажу како је куцнуо час да се та иста Капела сруши и на њеном месту подигне Маузолеј Ивана Мештровића. Поступак је, доиста, чудовишан, некоректан не само према културној јавности него, пре свега, према члановима одбора који су свесно обманути.
Није нам се омакла реч кад смо казали да је поступак плагијатора и фалсификатора и незналачки. Министар Трифуновић није случајно упоређивао Његошеву капелу са Шатобријановим скромним гробом. И један и други споменик одликују се величанственом једноставношћу и племенитом строгошћу. Само су незналице могле да упоређују Мештровићев маузолеј, гломазних пропорција, с једва приметним али дирљиво поетичним Шатобријановим гробом. Писци елабората очигледно нису знали да је Шатобријан био љути противник баш таквих претенциозних маузолеја. Недавно се Де Гол, одбијајући нечију помисао да буде, једног дана, сахрањен у Пантеону, позвао управо на Шатобријана: „Малим људима — маузолеје! Великанима — само камен и име“ („Aux petits hommes, les mausolees. Aux grands hommes, une pierre et un norm.“) Тако је рекао Шатобријан и Французи су поштовали његов аманет. Он не почива ни у Маузолеју ни у Пантеону, већ у скромном, али постичном гробу, чији је једини украс природа.
Неспретност фалсификатора приметили смо чим смо прелистали дуги елаборат. Шта бисмо тек пронашли ако бисмо га испитивали „ред по ред“? Али није наша намера да oд ове озбиљне и тужне теме правимо смејурију и читаоца забављамо крупнијим и ситнијим омашкама наших Херострата. У једној просвећеној земљи повремено се саставља антологија глупости, крупних лажи и књижевних крађа… О „безбедности фалсификата“ у нас — други су писали и још би требало да се пише, баш у вези с једном књигом, чији је аутор — отац Маузолеја, који је не једном укаљао своје име нападајући југословенски социјализам у усташким часописима и листовима.
На стр. 5 елабората читамо:
„Облик и величина капеле су измијењени: нова капела вије чак ни подигнута на темељима старе. Простор око капеле је много проширен, подзидан и обзидам зидом од исте врсте камена, од кога је направљена и сама капела“
И ово је преписано и у исти мах фалсификовано; јер на стр. XVII Споменице читамо (а читалац нека упореди):
„Облик и величина капеле остали су исти; нова калела подигнута је на темељима старе, само је простор око капеле много проширен, подзидан и обзидан лијепим зидом од исте врсте камена, од кога је направљена и сама капела“
Опет је пасус из затајене Споменице коришћен да би био злоупотребљен за наопаку „аргументацију“. Зар писци елабората нису имали бар толико памети и вештине да својим речима објасне што желе? Поступили су као лоши и лењи ђаци: дрско и неспретно преписујући и преправљајући туђи текст, довели су себе у смешан положај. (Али велики песник, Његошу драг, озбиљно нас опомиње: „Све би то било смешно да није тако тужно.“ А Пушкин нас подсећа да песнике не занимају мермерни маузолеји, него „нерукотворни“ споменици, које сами себи покушавају да подигну.)
Ако је писцима елабората Споменица била недостојан или сумњив документ, зашто су се поштапали њоме, зашто су је поткрадали? Зашто нису с њом полемисали? У том званичном издању Главног одбора за пренос Његошевих костију изричито се тврди да је Капела остала иста и на истим темељима. То, узгред да кажемо, говоре и преживели мајстори; они се сећају да је сваки камен старе, разрушене Капеле изнова претесан, јер је од времена поцрнео, и уграђен у нову Капелу, на истом темељу. Уосталом, једини циљ Главног одбора био је да „обнови на Ловћену цркву и гробницу“ (стр. ХV), да од Аустријанаца тешко оштећену Капелу само „оправи“ (стр. ХIV).
Писци елабората тврде супротно да би притом, на необичан начин, „позајмљивали“ документацију, целе пасаже, реченице, па чак и интерпункцију, из Споменице коју не помињу! Две три речи, пола реченице, ако им не иду у прилог, писци елабората с хљестаковском лакоћом изоставе, прескоче, занемаре, а другу половину искористе. Зашто би се мучили кујући своје реченице?
Да су се писци елабората односили према Споменици и речима краљевског Министра вера критички, полемички, па чак и непријатељски — могли бисмо их делимично разумети, макар сматрали њихово уверење погрешним и дубоко штетним. Овде, међутим, није реч о уверењу, него о крађи и фалсификату украденог. Они су сами себе дисквалификовали пред народом од кога помоћ траже и не заслужују да се с њима као са озбиљним људима расправља. Циљ писаца елабората, жељних херостратске славе, био је да се по сваку цену и свим, макар и нечасним, средствима дође до закључка да „садашња капела није аутентична“, што стоји у Обавјештењу Одбора за подизање Маузолеја, намењеном јавности, обавјештењу које треба да оправда рушење ловћенске светиње.
Сваки ударац пијука по њој биће као ударац по телу Његошеву. Не верујући да ће доћи тај грозни час, и прибојавајући се да ипак не дође, сећамо се Пушкинових стихова, испеваних за друкчију прилику, који нам се намећу да их парафразирамо:
„Нека срамно жигосан буде.
онај малодушник који дана овога.
сенку тужну помути.
безумним ударом…“
А народ Његошев нека држи у памети аманет Песников: „Ја хоћу да ме сараните у ону Цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру, да ћете тако учинит, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетство, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.“ Овај аманет српског песника неодољиво подсећа на завет Шекспира који лежи у скромном гробу како приљичи генију:
„Пријатељу, у име Христа,
Не дирај у прах што овде почива!
Нека је благословен онај који поштеди ово камење,
А проклет ко узнемири кости моје!“
Др Драган Недељковић
