Између два одлична албума бенда Дивље Јагоде, њиховог деби албума и малог ремек дјела хеви метала Мотори, налази се један добар албум, једноставног назива Стаклени хотел
Пише: Миодраг Марковић
Сумњам да је Липовача био импресиониран модерним архиктектонским рјешењима тадашњих хотела, говоримо с почетка осамдесетих година прошлог стољећа, али му је свакако било занимљиво да уради једну малу причицу о тадашњим аутостоперима који су, углавном одлазили на морске дестинације, са мање више празним џеповима.
Но, авантура, па и добар провод, загарантовани су. Све је имало своју драж, лагано, ненасилно откривање љепота живота били су на страни младог човјека.
Двије године након свог првјенца који је изњедрио двије ванвременске баладе, „Криво је море“ и „Једина моја„, Липовача и дружина урадили су мало мекши албум у односу на први у смислу да су се спустили једну љествицу ниже од хард рока и примакли се мало ближе класичном рокенролу.
Нумере јесу нешто краће, али што се експлозивности истих тиче, нема се шта замјерити. Набој и жестина су ту, заједно са веома добрим и питким текстовима које је Анте (Тони) својим специфичним вокалом лако изнио.
Албум отвара изврсна тема о младом аутостоперу коме нико неће стати до возач камиона коме на дугачким релацијама неспорно треба друштво. „Аутостоп“ је динамична нумера са лако памтљивим и певљивим рефреном. Кратак средишњи соло, ритмичност и изнесени вокали фино граде симпатичну сторију. За њом слиједи „Мрак за двоје“, врцава тема са тадашњих кућних журова, јаки и сигурни рифови и занимљив текст.
Енергичан, висок вокал одаје посебну жестину саме теме. Рефрен за једноставну комуникацију са слушаоцем. И то је то, веома пријемчиво и кратко у само три и по минута.
„Како си топла и мила“ је њежна нумера, сасвим солидног текста који, а и како би другачије, слови о љубави. Но, ипак је много далеко од нумере „Криво је море“, мада је инспиративност, ако није иста, а оно слична била. Права пјесма за пјевање у сутон на јадранској обали само са акустичном гитаром.
Прву страну албума завршава насловна нумера „Стаклени хотел“.
Напета, енергична и надасве нумера која носи на својим плећима сву ону динамичност коју Јагоде нуде. А нуде сјајан, кратак и експлозиван поход малог наставка аутостопера. Била је и остала један од оних темеља бенда, без да ће у каснијем периоду бити и неоправдано запостављена.
„Улица на лошем гласу“ отвара другу страну албума. Ефектна и кратка нумера, подсјећа ме на почетке АЦДЦ-а. Наравно у позитивном смислу. Слиједи „Додирни ме“, склони бол, љупка балада, сасвим финог текста, одлично отпјевана, уравнотеженог сола у средишњем дијелу нумере, но ништа особито по чему би се издвајала. Кремкасто слаткастог укуса за све оне који воле баладе. Претпоследња нумера на албуму је „За оне до тебе“, класична рок нумера, једноставног текста и мелодије, простије речено ништа посебно, али је нашла своје мјесто на албуму.
Албум затвара нумера „Потражи пут“. Изврсног текста, снажно њежно одсвирана, и, по мени, уз „Аутостоп“ и „Стаклени хотел“, представља нераздвојни трио. Лепршави текст Алена Исламовића, Сеад Зеле Липовача музички је сјајно уклопио уз, опет, сјајни вокал Анте Јанковића. Врхунац је при крају нумере и рефрена у коме се чују звона, као да одјављују не само нумеру него и цио албум. Поред Алена, који је још увек био у другом плану и само басиста бенда, те Липоваче, допринос на албуму дао је и бубњар Наске Будимлић и сјајни, али баш сјајни Анте Јанковић својим вокалима. Поред Липоваче, главни продуцент је био Енцо Лесић у чијем је студију „Друга Маца“ и снимљен комплетни материјал. У нешто тек мало више од пола сата свирке, Јагоде су показале сву своју енергичност, компактност у свирци и, оно што је најбитније, њима се јако разликовао други албум од првјенца, а поготово од трећег албума који ће тек доћи – „Мотори“.
„Стаклени хотел“ је албум на коме нема комликоване свирке, развучених дионица и натпевавања вокалима. Не, он је један питак, не превише раскошно урађен пројекат, као да је бенд тек хватао залет за будућа откровљења. Врата славе тек ће им се отворити албумом „Мотори“. И после истог, ту и тамо понекад забљесну, али континуитет са прва три албума се затурио негдје у времену.
И ето, прође пуних 45 година од када је албум „Стаклени хотел“ освануо по продавницама грамофонских плоча бивше нам домовине.
Добар, али баш добар албум, ни после безмало пола вијека није изгубио своју душу, идентитет сарајевске раје и духа заједништва. У једном мирном времену створен, грађен на темељима већ поменуте музичке школе, нашао је мјесто у многим витринама са грамофонским плочама. Отисак једног доба је ту, енергичност која ни у једном тренутку не недостаје. Креативност лидера бенда Липоваче лаганим корацима се издизала. Волио бих рећи да је бенд и послије трећег албума „Мотори“ умјетнички растао и градио каријеру, али не могу. Та опијеност баладама и жестоким рокенролом, хард роком и металом, лагано је касније клонула. Било је ту и тамо понеког бљеска, али нема више оне различитости, а опет јединствености, континуитета стваралаштва и занимљивости.
Некако је све било предвидљиво, већ виђено и чујно. Продукцијски је можда албум „Стаклени хотел“ и најтањи у том смислу, али креативност и енергичност истог била је на завидном нивоу. И због тога „Стаклени хотел“ је баш, баш добар албум. Одслушајте га у тренуцима доколице, разумјећете о чему сам писао…
Извор: РТВ Будва
