Али ми који смо их „одавно прочитали“ знамо да њима није до говорничког стила, ни до психолошке карактерологије. Они жале за режимом који је водио онај који је урушавао црногорске институције док је истовремено могао да изговори „Црна Гора“ чешће и више пута на сат, него Милатовић личну замјеницу у првом лицу. За њим они жале. И за својим позицијама унутар његовог „црногорског света“
Овдашњи су ЦДМ-ови и Антене запљуснути згражавањем префињених естетичара бившег режима, о граматичким грешкама и стилским пропустима предсједника ЦГ Јакова Милатовића: те да ли апелује (на) неког, те колико пута „на сат“ каже „ја“ …. и сл. У томе им се, невиђеним цјепидлачењем придружује слободоумни Брано Мандић. Рекао би неко са стране, ко их чита, како ЦГ нема других проблема до реторичке сређености предсједникових исказа и скривених психолошких и карактерних тема који вире из његових вербалних грешка. Рекло би се то, кад их читамо, њих и њихов пјенушави занос у критици ове предсједникове мане.
Али ми који смо их „одавно прочитали“ знамо да њима није до говорничког стила, ни до психолошке карактерологије. Они жале за режимом који је водио онај који је урушавао црногорске институције док је истовремено могао да изговори „Црна Гора“ чешће и више пута на сат, него Милатовић личну замјеницу у првом лицу. За њим они жале. И за својим позицијама унутар његовог „црногорског света“.
Ма како невјероватно звучало, изгледа да су те и такве стилске грешке Мила Ђукановића, биле ближе срцу и драже критичком перу мудраца Мандића, него ове безазлене недоречености Милатовића. Ваљда је у оном затвореном и једносмјерном систему свој глас чуо као једини, најбољи и најљепши, а сад, кад су сви проговорили осјећа да његова „филозофија“ више није ником толико интересантна. Па се острвио на оне који персонализују такву промјену.
Једино тако могу да објасним толику непринципијелност и острашњеност у критици Милатовићевих тикова.
Филип Драговић
