Пише: Дино Крехо
Кад сам средином двијехиљадитих први пут био у Београду, чинило ми се да нисам отпутовао само у други град, већ и у другу епоху. Фасаде зграда као да су биле конзервиране у осамдесетима; добру трећину таксија који су оперирали по улицама чинили су Југићи; тролејбуси су били идентични сарајевским предратнима; мада Југославија више није постојала ни као СРЈ, многа су мјеста у својем називу носила префикс Југо-, а службене мрежне странице завршавале су се на орг.ју. Југословенски Аеротранспорт, ЈАТ за који сам дотад знао само из популарне и обитељске повијести, још увијек је летио.
Називи улица, додуше, очито су били „нови“, али и то је дјеловало више као фришка, помало неспретна камуфлажа, неголи као одлучан рез с прошлошћу: примјерице, све моје суговорнице и суговорници и даље су Булевар Краља Александра спомињали као Булевар Револуције. Као да су изолација и санкције деведесетих – за разлику од БиХ и Хрватске, гдје је рат широм отворио врата разним другим облицима друштвеног мејковера – конзервирали град и земљу у претходним деценијама. (Тај први дојам, испоставит ће се, није био неутемељен, нити је био само мој: Фарук Шехић у једном тексту описује врло сличан доживљај Београда и Србије).
Као што ћу убрзо констатирати, југославенски и социјалистички „репови“ нису постојали само у администрацији, друштву, или у опћем вајбу града, него и на плану који је мене највише занимао: у култури. Овај би се континутитет могао илустрирати црвеном џепном књижицом из библиотеке Реч и мисао – библиотеке која је, наиме, и даље красила излоге београдских књижара.
Говорим о црвеној књижици, премда ми је Интернет открио да насловнице Речи и мисли многи виде (памте?) као наранџасте, док ће у каснијој фази едиције бити лансирана и плава, ванредна серија. У сваком случају, основни дизајн библиотеке није се мијењао за пола стољећа њеног постојања: минималистичка насловница сачињена од имена аутора или ауторице, наслова и лога издавача, те списак најрецентнијих објављених наслова на полеђини.
Сајам књига: Преглед нових стрипских издања домаћих издавачких кућа
Од средњошколских дана па све до данас, налијећем на те књижице по градовима од Скопља до Беча, по бувљацима, антикваријатима, туђим становима, понекад и на гомили смећа. Небројене сам купио, многе поклонио, кроз руке ми их је прошло на стотине; ипак мислим да нисам посједовао, па ни прочитао сваку. У сваком случају, Реч и мисао сам испрва доживљавао као реликт прошлости, артефакт из свијета који је пропао у ватри и диму деведесетих, да бих у неком тренутку сазнао да још увијек излазе.
У Сарајево, гдје сам студирао, књиге из Србије ипак су стизале у кудикамо већем броју неголи, рецимо, у Загреб, па су ми неки новији наслови и допали шака (сјећам се да је „Објава броја 49“ Томаса Пинчона била популарна у мом студентском друштву). Кад сам, међутим, крочио у Радову књижару у Београду, и кад ми се тамо указало на десетке свезака добро познатог формата, но које сам видио први пут – доживио сам дереализацију. На неколико тренутака имао сам дојам да сам залутао у просторно-временско искривљење и обрео се у алтернативној стварности.
Након мало листања било је очигледно да су темпо излажења, квалитета опреме, па и сама квалитета избора текстова кроз године флуктуирали; па ипак, то је без даљњега била Реч и мисао коју познајем. Одједном ми се учинило да су флоскуле о „јединственом културном простору“ и „усмјерености једних на друге“, које су у то доба тек улазиле у моду, дубоко лажне – зато што се „ми“, напросто, никад нисмо ни распали.
Фактографија каже да је Реч и мисао покренута 1959., у оквиру Издавачког предузећа Рад из Београда, као прва џепна библиотека у Југославији у пољу тзв. озбиљне књижевности (не рачунамо, дакле, „забавну“ и „рото“ литературу). Можда по узору на француску индустрију џепне књиге, која је тих година била у огромном узлету, едиција је била конципирана као својеврсна антологија и панорама домаће и свјетске књижевности, од „Гилгамеша“ па до наших дана, која ће обухваћати поезију, прозу и есејистику.
Наравно, тој и таквој концепцији, као и њеној спроведби, данас се штошта може приговорити – напримјер, и на прву, апсолутна доминација мушких аутора. Међутим, ваља се подсјетити да исте критике можемо (и требамо) упутити и свеколикој књижевној хисториографији: посриједи, дакле, није никаква бољка једне едиције.
Кад данас узмем прочешљавати своју, на три града разасуту библиотеку, мало која књига проговори ми тако брзо и непосредно као наслови из мале црвене (наранџасте, повремено плаве) библиотеке. Мада, графички све изгледају исто или врло слично, многи од тих свезака већ ме на први поглед (понекад чак на додир) катапултирају у неке друге просторно-временске координате. „Римске приче“ Алберта Моравије, у преводу Бранке Ракић, „Страх голмана од пенала“ Петера Хандкеа, у преводу Дринке Гојковић, или избор из поезије Никите Станескуа насловљен „Стање поезије“, у преводу Петруа Крдуа – да споменем само три брзински одабрана примјера – сваки пут ми незаустављиво призивају окусе, мирисе, амбијенте, емоције, људе којих већ одавно нема у мом животу, а често ни међу живима.
За те тако сличне, а тако разнолике књижице вежу ме дуга и закучаста особна повијест и позамашна, на њој израсла интимна митологија. Митологија која се, што се Речи и мисли тиче, по свој прилици неће више ажурирати – јер је славна библиотека данас већ ствар прошлости.
Неколико година након мог посјета Београду, ИП Рад замрзнуло је активности, а затим и запело у приватизацијском лимбу из којег се никада неће извући (чак ни привремено, као други тамошњи издавачки гигант, Нолит). Неколико медијских прилога у част 50. обљетнице Речи и мисли које је још увијек могуће наћи на Интернету спомињу и различите тешкоће с којима се њихов издавач сусреће, али не и могућност да обустави активности.
Међутим, та 2009. је била и посљедња година дјеловања Рада и објављивања његове најпознатије едиције: након 589 наслова (бројка која се врти по Мрежи, премда је тешко доћи до поузданог списка), Реч и мисао је отишла у повијест. У тренутку писања овог осврта, фришка вијест гласи да је београдска компанија Вила Либри присилно откупила преостале дионице Рада.
Цитат говори више од тисућу завршних коментара: „Окончање принудног откупа акција значи и крај 22 године дуге ‘транзиције’ ИП Рад од познате издавачке куће у друштвеном власништву до приватне фирме чија највећа вредност не лежи у бренду, већ у власништву над атрактивним пословним простором“ (ekapija.com).
Извор: Портал Новости
