Неко ми је рекао да је председник Србије Александар Вучић ових дана позвао народ на јединство и борбу против инфлације. То на неки начин упућује на закључак да он није упућен у један од аксиома економске науке – да је инфлација заправо увек производ државе. То јест, да су политичка криза у некој држави и инфлација основног мерила вредности на националном тржишту у начелу повезани и међусобно условљени, те да се отуда морају лечити истовременим и паралелним мерама
У историји наше економске штампе познат је и уводник Економске политике (из пера Драгише Бошковића), у пролеће 1974. године, у коме је изнета теза да пуковнички режим у Грчкој није сломила инвазија Турске на Кипар, него домицилна инфлација. Колико сећање служи, пуковник Јоргос Пападопулос и његови официри извршили су државни удар 1967. године, а он сам се изабрао истовремено за председника владе, председника државе, краљевог намесника и министра неколико ресора. Једно време се чинило да се тадашња Грчка стабилизује, једино политика контролисаних цена није функционисала, па када је скупоћа разјарила народ и студенте, изведен је нови државни удар, крајем 1973. Димитрија Јоанидиса, чија власт је кратко потрајала иако је он сам позивао на национално јединство у одбрани Кипра од турског десанта. Није му, дакле, помогла ни фамозна „спољна опасност“ по нацију, а Грчка се вратила на модел парламентарне републике.
Корелацију између државног устројства и инфлације уочио је у српској јавности још млади београдски одборник др Милан Стојадиновић, 1921. године. Наиме, он је једно своје предавање тада објавио као брошуру под насловом „Борба против скупоће“. Иако је страначки припадао радикалима, Стојадиновић је критиковао тадашњу власт (индиректно и ону највишу, краљевску) због њене окренутости потрошњи, а не понуди. Тако се Стојадиновић може сматрати родоначелником оне струје међу српским економистима која је као лек за инфлацију предлагала „офанзиву производње“, која би се повећањем робних фондова нивелисала са „превише наштампаном“ потражњом (новчаним фондом). Познато је да је та теорија дуго владала у делу стручне јавности у Београду, али се она није никад и нигде показала и доказала у пракси. Много касније победиће на свим фронтовима против инфлације – монетаристи. Неки и данас говоре – а Њу дил? Но, то је дугачка прича за коју Србија нема ни снаге ни ресурса, па ни кредибилног вођства.
Монетаристи једноставно кажу да држава превише троши и да то генерише инфлациона очекивања. Протеклих неколико година у Србији напредњаци на власти су покушали да задрже популарност и задрже власт у три изборна циклуса подстичући инвестиције и велике инфраструктурне радове – не хајући за ковид кризу и дубоке транзиционе процесе у светској привреди и политици. Испало је да она, а пре свега њена држава, не могу да изнесу тај велики подухват ослањајући се на кредите са Запада, на једној страни, а на политичке везе и симпатије са Истока, на другој страни. Кад је на талону остала само битка за голу власт, са неизвесностима и на Западу и на Истоку, наишла је инфлација у којој свако покушава да себи обезбеди неко боље место у расподели у неким будућим временима. А како сузбијати инфлацију, ако су на видику поново избори? С друге стране, ако се избори одлажу, политичка криза могла би да експлодира. Таква експлозија вратила би нас у старо сиромаштво у који нас је не тако давно увео Милошевићев режим, са свим својим „јединством“ и свим својим „референдумима подршке“.
Димитрије Боаров
Извор: Нови Магазин
