Neko mi je rekao da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić ovih dana pozvao narod na jedinstvo i borbu protiv inflacije. To na neki način upućuje na zaključak da on nije upućen u jedan od aksioma ekonomske nauke – da je inflacija zapravo uvek proizvod države. To jest, da su politička kriza u nekoj državi i inflacija osnovnog merila vrednosti na nacionalnom tržištu u načelu povezani i međusobno uslovljeni, te da se otuda moraju lečiti istovremenim i paralelnim merama
U istoriji naše ekonomske štampe poznat je i uvodnik Ekonomske politike (iz pera Dragiše Boškovića), u proleće 1974. godine, u kome je izneta teza da pukovnički režim u Grčkoj nije slomila invazija Turske na Kipar, nego domicilna inflacija. Koliko sećanje služi, pukovnik Jorgos Papadopulos i njegovi oficiri izvršili su državni udar 1967. godine, a on sam se izabrao istovremeno za predsednika vlade, predsednika države, kraljevog namesnika i ministra nekoliko resora. Jedno vreme se činilo da se tadašnja Grčka stabilizuje, jedino politika kontrolisanih cena nije funkcionisala, pa kada je skupoća razjarila narod i studente, izveden je novi državni udar, krajem 1973. Dimitrija Joanidisa, čija vlast je kratko potrajala iako je on sam pozivao na nacionalno jedinstvo u odbrani Kipra od turskog desanta. Nije mu, dakle, pomogla ni famozna „spoljna opasnost“ po naciju, a Grčka se vratila na model parlamentarne republike.
Korelaciju između državnog ustrojstva i inflacije uočio je u srpskoj javnosti još mladi beogradski odbornik dr Milan Stojadinović, 1921. godine. Naime, on je jedno svoje predavanje tada objavio kao brošuru pod naslovom „Borba protiv skupoće“. Iako je stranački pripadao radikalima, Stojadinović je kritikovao tadašnju vlast (indirektno i onu najvišu, kraljevsku) zbog njene okrenutosti potrošnji, a ne ponudi. Tako se Stojadinović može smatrati rodonačelnikom one struje među srpskim ekonomistima koja je kao lek za inflaciju predlagala „ofanzivu proizvodnje“, koja bi se povećanjem robnih fondova nivelisala sa „previše naštampanom“ potražnjom (novčanim fondom). Poznato je da je ta teorija dugo vladala u delu stručne javnosti u Beogradu, ali se ona nije nikad i nigde pokazala i dokazala u praksi. Mnogo kasnije pobediće na svim frontovima protiv inflacije – monetaristi. Neki i danas govore – a Nju dil? No, to je dugačka priča za koju Srbija nema ni snage ni resursa, pa ni kredibilnog vođstva.
Monetaristi jednostavno kažu da država previše troši i da to generiše inflaciona očekivanja. Proteklih nekoliko godina u Srbiji naprednjaci na vlasti su pokušali da zadrže popularnost i zadrže vlast u tri izborna ciklusa podstičući investicije i velike infrastrukturne radove – ne hajući za kovid krizu i duboke tranzicione procese u svetskoj privredi i politici. Ispalo je da ona, a pre svega njena država, ne mogu da iznesu taj veliki poduhvat oslanjajući se na kredite sa Zapada, na jednoj strani, a na političke veze i simpatije sa Istoka, na drugoj strani. Kad je na talonu ostala samo bitka za golu vlast, sa neizvesnostima i na Zapadu i na Istoku, naišla je inflacija u kojoj svako pokušava da sebi obezbedi neko bolje mesto u raspodeli u nekim budućim vremenima. A kako suzbijati inflaciju, ako su na vidiku ponovo izbori? S druge strane, ako se izbori odlažu, politička kriza mogla bi da eksplodira. Takva eksplozija vratila bi nas u staro siromaštvo u koji nas je ne tako davno uveo Miloševićev režim, sa svim svojim „jedinstvom“ i svim svojim „referendumima podrške“.
Dimitrije Boarov
Izvor: Novi Magazin
