У Светогеоргијевском дому под Горицом, у оквиру дијалошке трибине на тему „О користи читања Светог писма“, протојереј-ставрофор Гојко Перовић угостио је синоћ, 31. јануара, господина Мила Шћекића, изузетног познаваоца Библије.
Господин Шћекић на почетку је казао да савремени човјек све мање и све рјеђе схвата да је повратак Светом писму и повратак изворима духовности заправо повратак суштини човјековој, смислу човјековог живота. „То је најбоље осмишљен начин за човјечији живот – поштовање другог, поштовање природе, а то је оно што је разборито, мудро и интуитивно.“ Оцијенио је да цијела наша цивилизација почива на мудрости, знањима и темељима Светог писма.
Нагласио је да је за читање Светог писма неопходан труд и жеља, јер је без благодатног руководства светих Отаца врло лако залутати у душегубне заблуде при тумачењу истина светог Откривења Божијег. „За правилно тимачење Светог писма потребно је благодатно просветљење Духом Светим, што показује примјер многих светих Отаца. Како каже Свети Златоуст, онима који испитују Писма, потребно је просветљење Духом Светим, да би пронашли оно што траже, и да би сачували оно што пронађу.“
Истакао је да Свето писмо треба читати молитвено и са страхопоштовањем, јер је у свакој ријечи по кап вјечне истине, а све ријечи сачињавају безобални океан вјечне истине. Свети Оци препоручују озбиљну припрему за читање и изучавање Светог писма, која се састоји најприје у молитви.
Послије Светог писма, навео је Браћу Карамазове као дјело које је толико супериорно да надилази све ефемерности овога времена.
Подвукао је да је Бог Старог и Бог Новог завјета исти Бог, насупрот тенденција да се подијели Стари и Нови завјет и да се каже да Бог Старог завјета и Бог Новог завјета нису исти, већ да је Бог Старог завјета исључиво Бог који жели казну и Бог који је гњеван, а да је Бог Новог завјета Бог само Бог љубави.
На питање шта желе од нас свети Оци, аутори Светог писма, апостоли, пророци, одговара да желе од нас покајање, чистоту и усавршавање себе.
Од дјела Митрополита Амфилохија, издвојио је цитат: „Сјећам се кад мој покојни отац рече – Немој ти тако да радиш, а ја рекох – Како онај други може? Отац рече – Ма може он, али ти не можеш. Знаш ли чији си ти? Тада нијесам разумијевао тај савјет, али ми је сад потпуно јасан. Не могу ја који сам потомак Светог Саве и Симеона, Светог Лазара Косовског, Свете мајке Ангелине и мајке Јевросиме, Светог Петра Цетињског, не могу ја да будем никоговић, не смијем да будем, јер постоји неко који ме враћа мени самом и служи као мјера мог поштења и достојанства.“
Лазар Шћекић/mitropolija.com
