Prošlo je devet decenija od kad je na ovaj svet, u gradskoj bolnici u Nišu, 29. januara 1934. godine na svet došao Princ Pesnika Branko Miljković.
U tih devedeset godina stala je istorija čitave jedne države i njene književnosti čiji je Branko bio neotuđivi deo. I više od toga, nakon njegove tragične smrti u Ksaverskoj šumi u Zagrebu 1961. godine, on je maltene kanonizovan kao „pesnik revolucije“ ali i primer umetnika koji je prkosio ne samo životu, i nepisanim književnim kanonima već i sistemu u kome je bivstvovao.
Odrastao u niškoj Šinter-mali, nedaleko od spomenika Ćele-kule, svedok ratnih strahota i razornih savezničkih bombardovanja rodnog grada, Miljković je u jednom intervjuu za „Nin“ opisao svoje detinjstvo kao „ratno, tužno“. Međutim, vrlo rano se isticao kao veoma nadareno dete koje je imalo nezasitu glad za znanjem i otkrivanjem sveta oko sebe. Njegovi roditelji su to na vreme uočili i trudili se da mu izađu u susret koliko kod mogu, uprkos oskudici koja je vladala u celoj državi u to posleratno vreme. Mladi Branko je već u osnovnoj školi čitao Kanta, Hegela i Tolstojev „Rat i mir“, dok je njegovo tumačenje Šekspirovog „Hamleta“ u radu koji je napisao sa samo 13 godina odavalo veoma zrela razmišljanja i analitički um.
Niš mu je bio tesan, jer nije bilo dovoljno prostora za ono što je nameravao i sanjao da postane, zato je odlučio da studira u Beogradu, uprkos želji njegovog oca da upiše železničku školu. Umesto mašinovođe, mladi Miljković je želeo da bude pesnik. To ga je koštalo dosta podstanarskih i ostalih muka prvih godina u prestonici gde je živeo u neuslovnoj udžerici i sedeo po kafanama ne bi li se ogrejao ili pojeo skromni obrok. Sve to je nateralo njegove roditelje da prodaju kuću u Nišu u presele se trajno u Beograd, kako bi njihov sin dobio adekvatne uslove za studiranje i književni rad.
Uprkos uvreženom mišljenju o uspehu kao nečemu što se dobija preko noći, kada te pogodi munja boginje Fortune ili ti se, kako naš narod voli da kaže, „sklope kockice“, Miljković je bio primer umetnika koji je do svojih pozicija došao predanim, svakodnevnim radom.
Kako na sebi, tako i na svom delu. Romantizovana verzija mita o pesniku koji krvari nad hartijom u pozne sate kada se vrati iz kafane ili ljubavnih avantura deluje atraktivno i egzotično, ali iza svih velikih književnih uspeha uglavnom stoje principi i radna disciplina kakvu je Branko sebi nametao još od gimnazijskih dana. I to je dokaz da veliki umetnik ne može postojati bez strasti prema umetnosti koju stvara, ta unutrašnja vatra grejala je Miljkovića i gurala ga dalje, ka budućnosti koja je obećavala. Njegov talenat je rano uočio Oskar Davičo, jedan od književnih moćnika koji su u to vreme davali „atest“ za pisce i usmeravali (ili gasili) njihove karijere. Komesarski sistem po kome je bila ustrojena tadašnja (a dobrim delom i – današnja) domaća književna scena svakako nije bio prostor u kome je jedan Zapljanjac i Nišlija, prgav i buntovan, mogao da bivstvuje a da ne pruži otpor. Na više mesta se može pročitati tvrdnja kako bi Miljković, da je rođen koju deceniju kasnije, bio vođa neke anarhističke grupacije ili frontmen pank benda. Mit o „ukletom“ pesniku nastao je mnogo kasnije, pre svega nakon njegove smrti, kada je bila potreba da se tragedija koja je okončala njegov život racionalizuje kroz segmente iz njegove poezije. Krenulo se od nesrećne tvrdnje da se Miljković „drogirao smrću“, teze koju je napisao kritičar kome je Branko posvetio jednu od svojih pesama „za svaki slučaj“. A dalje je išlo po utabanom socijalističkom receptu slavljenja „zaslužnih drugova“ pa su prigorni Brankovi stihovi završili nakon njegove smrti na raznim spomenicima podizanim u spomen događajima iz Drugog svetskog rata, od Kadinjače, preko Gradiške do Ušća.
Međutim, poezija je žilava stvar i ona nadživljava ne samo režime, države i moćnike, već čitave istorijske periode. Primarno jugoslovenski pesnik, Miljković postaje mitska figura oko koje se ispredaju legende a čije delo dobija mističnu dimenziju za koju skoro da nema ključa. Iako je sam Branko dao više tih „ključeva“ za tumačenje svoje poeziju u vidu savremene i antičke filozofije (sa naglaskom na Heraklita koji mu je bio omiljeni filozof) do grčke, rimske i slovenske mitologije.
Privatno je bio veseo i optimističan čovek, dobar drug, sin i brat, jedna njegova savremenica, pesnikinja, napisala je svojevremeno: „Branko je čovek koga ne možeš da ne voliš“. Brojne su anegdote ostale o njegovim beogradskim i zagrebačkim danima, neke tačne a neke nadograđene i preuveličane, ali sve su govorile o neukrotivom duhu i velikoj ambiciji. Govorimo, dakle, o vremenima pre rokenrola, televizije i rijalitija, o vremenu kada je jedan pesnik mogao da bude zvezda. Miljković je, dakle, postao Princ Poezije još za života, a nerazjašnjene okolnostima pod kojima je izgubio život (gde mnoge činjenice i dokazi ukazuju na to da se radi o ubistvu a ne samoubistvu) dodatno su mistifikovale ne samo njega nego i njegovo delo. Naprosto, Miljković je u jednom trenutku izašao iz okvira književnosti i postao pop-kulturna ikona. Možda je trenutak kada se to desilo bio baš onaj kada su su 1980. godine u Zagrebu, Rijeci i Beogradu na gradskim trgovima osvanuli plakati „Čitajte pjesme Branka Miljkovića“. Jer nakon toga, Miljković postaje za nove generacije nešto više od revolucionarnog i „ukletog“ pesnika, novi slojevi njegove poezije se otkrivaju, njihov uticaj postaje toliko zamašan da inspirišu umetnike poput Džonija Štulića ili Milana Mladenovića, Brankovi stihovi „završavaju“ u pesmama „Bijelog dugmeta“ i „Partibrejkersa“, o njemu se pišu studije, knjige, rasprave, o njegovom životu se snimaju filmovi, postavljaju pozorišne predstave, njegova poezija ne inspiriše samo druge pesnike već i prozaiste, slikare, glumce, reditelje, pa čak i strip-autore. To je upravo Miljkovićev trijumf nad smrću, jer vatra koju je, poput Prometeja, doneo i darivao ljudima i dalje blista i gori uprkos tome što verovatno nikad nećemo saznati kako je završio ovozemaljski život te kobne noći na Ksaveru. Jedno je sigurno, baš kao i svi ostali ljudi, pesnici umiru, ali njihova poezija živi. U slučaju Branka Miljkovića, to je večita vatra koja opominje, prosvećuje i greje.
Dejan Stojiljković
Izvor: Novosti
