Шведске демократе (Sverigedemokraterna) су политичка партија у коју су очи светске јавности поново упрте ових дана, што итекако подсећа на ону атмосферу у медијима која је владала после избора за Риксдаг 2018. године. Међутим, битна разлика између ових и претходних избора је да се све више у шведској, али и међународној јавности, помиње могућност да контроверзна партија Шведске демократе постане део владајуће коалиције десног блока, и тиме оконча вишедеценијску доминацију Социјал-демократске партије (Socialdemokraterna) и левог блока.
Шведска је земља која има изграђену слику о себи као земља традиционалне толерантности и прогресивности, друштвеног благостања, са јаким системом социјалне и здравствене заштите, и која је у потпуности отоворена за имиграцију. У стварности, на жалост, ситуација је сасвим другачија. У последњих двадесет година, политика отворених врата за имигранте, коју су скоро па догматски спроводиле владе под доминацијом Социјал-демократа, донела је низ проблема шведском друштву, као што су пораст насилничког криминала, напрезање система социјалне заштите и здравства, неинтеграцију имиграната у шведско друштво, и око 35 одсто становништва не-шведског порекла у земљи од 10 милиона.
Политички противници Шведских демократа, али и светски медији, обично су означавали ову партију не само као контроверзну, него и као партију са нацистичким коренима, чврстим анти-имиграционим ставовима и реакционарском политиком. Заправо, пут прихватања Шведских демократа као легитимног политичког актера на шведској политичкој сцени био је дуг и трновит, и тај процес се полако приводи крају. Дакле, ко су заправо Шведске демократе, и због чега их толико прати контроверза у светским медијима сваки пут кад та партија постигне значајнији изборни успех?
Корени Шведских демократа
Оно што политички противници Шведских демократа имају за право је чињеница да су почеци Шведских демократа заиста везани за крање десну, па и нацистичку идеологију. Сама партија је основана 1988. године од стране Лејф Цејлона (Leif Zeilon), који је пре тога био један од оснивача радикално-десне партије Одржати Шведску шведском (Bevara Sverige Svenskt). Шведске демократе су биле конгломерат радикално-десних партија и покрета попут већ поменуте Одржати Шведску шведском, Шведске партије (Sverigepartiet) и Партије прогреса (Framstegspartiet). Међу оснивачима Шведских демократа нашле су се такође контроверзне фигуре попут Густафа Екстрема (Gustaf Ekström), бившег ветерана 11. Добровољачке СС дивизије “Нордланд” (11. SS-Freiwilligen-Panzergrenadier-Division Nordland), и Андерса Кларстрема (Anders Klarström), бившег члана пронацистичке Нордијске националне партије (Nordiska rikspartiet). Због тога не треба превише да чуди што су њихови митинзи и скупови углавном привлачили радикалне десне елементе шведског друштва, док је сама партија сматрана отпадничком и крајње непожељном на политичкој сцени Шведске.
Уколико се погледа њихов први политички програм који је објављен 1989. године, у њему нема пропагирања било какве неонацистичке идеологије, те се стиче утисак да је у питању мало радикалнија партија деснице него што је то уобичајено. Главне теме у овом програму се тичу имиграната и криминала (што су заправо биле једне од главних тема Шведских демократа и у овогодишњој изборној кампањи). Даље у првом програму Шведских демократа, наводи се да је њихова идеологија заснована на концептима као што су национално јединство, демократија и еколошка свест. Као главни политички противници означени су Социјал-демократе и, како наводе, Шведске демократе, њихове идеје „интернационализма“ и „мултикултурализма“, уз истицање да је политика Социјал-демократа корен свих проблема Шведске.
У том првом програму партије пажња је била посвећена и руралном становништву, уз обећање да ће се Шведске демократе више посветити развоју шведског села и пољопривреде када успеју да дођу на власт. Тадашње Шведске демократе су се такође бавиле питањима спољне политике, па тако можемо да видимо у њиховом програму идеју да Шведска има „потенцијал за обнову засновану на европском културном наслеђу као алтернативи америчком комерцијализму и бирократском управљању својственом совјетској марксистичко-лењинистичкој догми”. Такође, били су мишљења да Шведска мора да каже „не Европској заједници у њеном садашњем облику“, док су у потпуности подржавали што већу сарадњу између Шведске и других нордијских земаља.
Од изолације ка „ребрендингу”
Скоро двадесет година од оснивања, као и током шест избора за Риксдаг који су одржани у том временском периоду, Шведске демократе ниједном нису успеле да пређу изборни праг од 4%, освајајући мање од 3% гласова на сваком од њих. Аура нацистичког наслеђа у комбинацији са њиховим (за шведску политичку сцену) радикалним ставовима о питањима као што су миграција, криминал, мултикултурализам, итд. (што су донедавно биле табу теме у јавности), показала се као главна препрека за освајање гласова. Истинске промене које су допринеле прво подизању рејтинга партије, а затим и њеној све јачој легитимизацији на шведској политичкој сцени започињу са избором Џимија Акесона (Jimmie Åkesson) за лидера Шведских демократа 2005. годне. Представник млађе гарде шведских политичара, Џими Акесон (рођен 1979. године) је започео своју политичку каријеру прво као члан омладинске организације партије Умерених (Moderaterna), да би потом прешао у (сада непостојећу) омладинску организацију Шведских демократа. Већ са 19 година изабран је за локалног одборника, а на унутар-страначким изборима 2005. године, изабран је за лидера Шведских демократа.
Џими Акесон је брзо доказао да има не само изузетан таленат и инстинкт за политику, већ и за маркетинг, што се показало кључно за пробој Шведских демократа на политичкој сцени. Неке од кључних ствари које је Акесон урадио по доласку на чело партије биле су везане за спровођење чистки међу члановима који су имали сувише радикалне ставове или били на неки начин асоцирани са неонацизмом. Сама иконографија партије је промењена – од првобитног симбола Шведских демократа у облику руке која држи бакљу са пламеном који представља заставу Шведске, нови грб партије је постао цвет аnemone hepatica-е, флоре карактеристичне за Шведску.
Интернет сајтови, друштвене мреже, видео спотови – све је било подређено томе да се Шведске демократе представе као савремена конзервативна партија главног тока, која пре свега окупља породичне људе и омладину, док истовремено осуђује сваки екстремизам у шведском друштву. Са промењеном сликом о себи, и дистанцирањем од нацистичких корена, Шведске демократе су затим почеле да говоре о табу темама у шведском друштву – имиграционој политици Социјал-демократа, порасту криминала, исламизацији, пропадању система друштвеног благостања, као и здравственог система услед недостатка ресурса, итд. Тактика је била проста – партија се ионако сматрала за отпадничку, са малим гласачким телом. Дакле, свесно кршећи табу постављен од стране Социјал-демократа и њихових политичких савезника, без страха од могућности губитка репутације, Шведске демократе су не само успеле да скрену пажњу на себе, већ и да натерају и друге партије (претежно десног центра) да такође разговарају отворено о овим темама.
Нагли успон
Може се рећи да је Акесонова визија била успешна. Пет година након његовог доласка на власт, 2010. године, странка први пут улази у Риксдаг, освојивши 5.7% гласова. Међутим, још увек је било рано да „ребрендиране” Шведске демократе изгубе ауру екстремиста и неонациста, како су их доживљавале не само друге политичке партије, већ и обични грађани. Свој успех понављају већ на следећим изборима за Риксдаг 2014. године, освојивши скоро 13% гласова. Исте године, партија бележи још један значајан успех – осваја скоро 10% гласова током избора за Европски парламент, и добија два посланичка места у њему. У Европском парламенту, Шведске демократе приступају (сада већ расформираној) посланичкој групи Европа слободе и непосредне демократије (Europe of Freedom and Direct Democracy).
Током следеће четири године, Шведске демократе настављају са грађењем имиџа савремене конзервативне партије, док истовремено заснивају политичку кампању на неуспеху интеграције имиграната у Шведско друштву, масовном прихватању имиграната у земљу током миграционе кризе 2015. године, наглом порасту криминала и оружаних сукоба банди са смртним исходима, анти-исламизму, као и све очигледнијој деградацији система социјалне и здравствене заштите. То све доноси даљи успех партији, па тако на изборима 2018. године, освајају 17.5% гласова, и тиме постају једна од три најјаче политичке партије у земљи, поред Социјал-демократа и Умерених.
Избори 2018. године донели су значајан потрес на Шведској политичкој сцени. С обзиром да ни леви ни десни блок нису освојили парламентарну већину, на Шведске демократе се почело посматрати као на партију која има потенцијал да разреши ову кризу. Међутим, сарадња са Шведским демократама је и даље сматрана за табу међу осталим партијама у земљи, и после скоро четири месеца, Социјал-демократе под вођством Стефана Левена су уз тешке преговоре успели да формирају нову владу са Зеленима, уз подршку других партија у Риксдагу.
У међувремену, популарност Шведских демократа је наставила да расте, и на изборима за Европски парламент 2019. године, освајају 15% гласова и добијају три посланика. Годину дана пре тога, Шведске демократе су се придружиле посланичкој групи Европских конзервативаца и реформиста (European Conservatives and Reformists), где се налазе и данас.
До недавних избора, ситуација у Шведској се није променила набоље што се тиче главних питања око којих су Шведске демократе заснивале све своје изборне кампање. Међутим оно што се променило је то да су партије десног центра, укључујучћи и партију Умерени, почели да јавно говоре и предлажу решења за ове горуће проблеме шведског друштва. Освојених скоро 21% гласова на последњим изборима за Риксдаг само су кулминација једног одавно успостављеног тренда раста Шведских демократа. Више него икада пре, Шведске демократе су близу тога да постану део владајуће коалиције десног блока, и тиме у потпуности заврше процес легитимизације у шведском друштву и политици.
Унутрашња и спољна политика
Као што је већ поменуто раније, данашње Шведске демократе за себе кажу да нису партија ни левице ни деснице, већ партија која заснива своју идеологију на „социјалном конзервативизму са јасном националистичком основом”. Према шведским демократама, социјални конзервативизам је неопходан за стварање стабилности и осећаја заједништва у друштву, окупљајући „најбоље елементе традиционалне деснице и традиционалне левице”, а истовремено је и „жеља да се замени класна борба и мржња са братством и националном солидарношћу… „жеља да се револуционарни трендови замене одговорним реформама” и „жеља да се тенденције анархије и распада друштва замене безбедношћу, високим моралом и владавином права”. Алати којима би се то могло постићи су национализам и јачање националног јединства заснованог на националном идентитету, заједничкој култури и историји.
Раније је већ поменуто да Шведске демократе заступају чврсте антиимиграционе ставове, као и то да у својим политичким програмима дају пуну подршку за већа овлашћења полицији, депортацији миграната који изврше криминална дела, ограничавању доступа ресураса државе благостања само за етничке Швеђане, као и реформи здравственог система. Такође је интересантно да су до последњих избора за Риксдаг Шведске демократе имали изузетно негативне ставове према ЛГБТ популацији. Међутим, у последњем изборном програму, Шведске демократе се представљају као заштитници ЛГБТ популације (за коју сами кажу да су већ неоспорни део шведског друптва) од стране оних који им угрожавају права и врше нападе на њих, а то су пре свега – имигранти, исламисти и други деликвентни елементи који се нису интегрисали у шведско друштво.
Такође је интересантно да се обрати пажња на спољну политику Шведских демократа. На ову партију се пре свега гледа као на заговорнике евроскептицизма. До 2019. године, Шведске демократе су заступали идеју „Швегзита” (Swexit), односно организовања референдума о иступању Шведске из Европске уније. Међутим, са добрим изборним резултатима за Европски парламент, Шведске демократе одустају од идеје Швегзита, објашњавајући то чињеницом да су сада у могућности да више утичу на реформу Европске уније, наравно у корист Шведске.
Шведске демократе су такође водили изражено анти-НАТО политику, заступајући идеју формирања регионалног савеза са Финском. Кад је у шведској јавности покренуто питање чланства у НАТО-у, Шведске демократе су инсистирале на одржавању референдума пре него што се донесе једна таква одлука. Међутим, у мају ове године, Џими Акесон је дао подршку у Риксдагу приступању Шведске у НАТО, правдајући ту одлуку жељом Финске да такође ступи у НАТО, и оружаним сукобом у Украјини.
Такође до почетка 2022. године, Шведске демократе су се могле сматрати партијом која није имала сувише изражену анти-руску реторику у својим политичким порукама, без обзира на то што је русофобија и те како изражена у савременом Шведском друштву. Вероватно је због тога сама партија била нападана од стране својих политичких противника да служи руским интересима, и да има блиске везе са Кремљом. Међутим, од почетка 2022. године Шведске демократе усвајају анти-руску реторику, и тренутно се по томе не разликују од других партија у земљи.
Спољна политика никада није била превише у фокусу Шведских демократа, с обзиром да су њихови политички програми највише окренути ка унутрашњим питањима Шведске. Али оно што може да се примети, то је да су Шведске демократе изузетно прагматична партија која прати јавно мњење, и уме да се прилагоди већинским интересима. То је доказала када се одустало од идеје „Швегзита”, када је промењен став о чланству Шведске у НАТО-у, и када је усвојена анти-руска реторика.
Међутим, то такође значи да постоји могућност да Шведске демократе поново промене своје ставове око ових питања уколико се опе промени став јавног мњења. То донекле може да се објасни тиме што, за разлику од левих и зелених политичких опција, Шведске демократе не морају толико да брину о наднационалним питањима, где су ставови унапред предодређени идеологијом тих партија. Без тог бремена чврсте идеологије, Шведске демократе имају више маневарског простора за адаптацију и еволуцију својих ставова, како на плану унутрашње, тако и на плану спољне политике.
Финска опомена
Након ових последњих избора за Риксдаг, поставља се сасвим очекивано питање – каква то будућност чека Шведске демократе? Ова партија је сасвим очигледно прошла дуг пут од свог оснивања, и завршила је процес легитимизације који је започео доласком Џимија Акесона на њено чело. За сада је једино извесно да, уколико се формира коалиција партија око Умерених и Шведских демократа, Џими Акесон неће бити нови премијер Шведске, већ ће то бити Улф Кристерсон (Ulf Kristersson), лидер Умерених. Иако можда још увек није дошло време за премијера из партије Шведских демократа, ова партија ће извесно добити министарства правосуђа, миграције и унутрашњих послова – остаје само да се види да ли сва три или нека од њих. Другим речима, Шведске демократе ће имати прилику и ресурсе да започну решавање баш оних проблема на којима су заснивали све своје кампање. И самим тим што потенцијални будући премијер неће доћи из њихових редова, неће трпети превелике политичке последице у случају неуспеха такве једне коалиционе владе.
Постоји могућност да ће, када постану део владајуће коалиције, Шведске демократе још више ублажити своју реторику, што може довести или до даљег раста њихове популарности, или до сличне ситуације која је задесила њихове пандане у Финској – Партију Финаца (Perussuomalaiset). Партија Финаца (до 2011. године знанa као и Истински Финци) има много тога сличног са Шведским демократама, осим првобитне идеологије оснивача партија. Партија Финаца није имала додирних тачака са радикалном десницом или неонацизмом, већ је била еволуција аграрно-популистичких партија Финске. Под тадашњим вођством ветерана финске политике, Тимо Соинија (Timo Soini), Партија Финаца 2015. године осваја 19% гласова на изборима за финску Едускунту, и приступа коалиционој влади.
Током следећих две године, Тимо Соини значајно умекшава реторику партије (поготово око питања евроинтеграција), и усклађује политику своје партије са политиком својих коалиционих партнера, а науштрб предизборних обећања датих њиховим гласачима. На унутарстраначким изборима 2017. године побеђује Јуси Хала-ахо (Jussi Halla-aho), који се сматрао представником тврде струје у Партије финаца, и одмах обећава да ће се партија вратити својим првобитним политичким ставовима. Тадашњи коалициони партнери одлучују да прекину сарадњу са Партијом Финаца, док револтирани Тимо Соини формира нову партију под називом Плава реформа (Sininen tulevaisuus), и остаје као део владајуће коалиције уз део посланика и министара који су пребегли из Партије Финаца у његову нову партију. Партија Финаца после тога трпи значајан пад популарности и подршке, али већ кроз неколико година поново стаје на ноге, и остварује добре резултате на парламентарним изборима.
Данас, Партија Финаца има подршку између 16 и 20 одсто, и једна је од три најјаче партије у Финској. Избори за Едускунту следеће године показаће да ли ће поново бити довољно јаки да формирају владу десног центра, а ако се то деси, сигурно ће овог пута задржати своју чврсту политику према питањима имиграције, криминала и других унутрашњих тема. Ово је био пример партије која је по свему веома слична Шведским демократама, и која је имала прилику да уђе у коалициону владу своје земље. Умекшавање ставова и компромисна политика коју је водила довела је партију до унутрашњег цепања и губитка учешћа у власти, заједно са значајним смањењем подршке међу гласачима. Ипак, партија се кроз неколико година вратила на политичку сцену Финске. Другим речима, Шведске демократе могу веома лако да доживе сличну судбину уколико крену путем поступака Партије Финаца из 2015. године.
Ипак, у овом тренутку изгледа као да је будућност обећавајућа за Шведске демократе, барем уколико наставе да се држе својих ставова везаних за унутрашња питања, и да им тренутне кризе које погађају Европу, па и свет, итекако иду у корист. Важно је напоменути да је сигурно да је део њихових гласова дошао од људи разочараних политиком Социјал-демократа, те да су гласањем за Шведске демократе хтели и да казне, али и да натерају левицу да крене да решава конкретне проблеме у друштву који су се итекако нагомилали током последњих деценија. Наредни парламентарни избори у разним европским земљама показаће да ли је овог пута стварно наступило време за смену политичких елита које су више водиле рачуна о неким над-националним интересима него о интересима грађана својих држава, и да ли је победа Шведских демократа заправо весник ових наступајућих промена.
Алекса Филиповић
Извор: Нови Стандард
