Švedske demokrate (Sverigedemokraterna) su politička partija u koju su oči svetske javnosti ponovo uprte ovih dana, što itekako podseća na onu atmosferu u medijima koja je vladala posle izbora za Riksdag 2018. godine. Međutim, bitna razlika između ovih i prethodnih izbora je da se sve više u švedskoj, ali i međunarodnoj javnosti, pominje mogućnost da kontroverzna partija Švedske demokrate postane deo vladajuće koalicije desnog bloka, i time okonča višedecenijsku dominaciju Socijal-demokratske partije (Socialdemokraterna) i levog bloka.
Švedska je zemlja koja ima izgrađenu sliku o sebi kao zemlja tradicionalne tolerantnosti i progresivnosti, društvenog blagostanja, sa jakim sistemom socijalne i zdravstvene zaštite, i koja je u potpunosti otovorena za imigraciju. U stvarnosti, na žalost, situacija je sasvim drugačija. U poslednjih dvadeset godina, politika otvorenih vrata za imigrante, koju su skoro pa dogmatski sprovodile vlade pod dominacijom Socijal-demokrata, donela je niz problema švedskom društvu, kao što su porast nasilničkog kriminala, naprezanje sistema socijalne zaštite i zdravstva, neintegraciju imigranata u švedsko društvo, i oko 35 odsto stanovništva ne-švedskog porekla u zemlji od 10 miliona.
Politički protivnici Švedskih demokrata, ali i svetski mediji, obično su označavali ovu partiju ne samo kao kontroverznu, nego i kao partiju sa nacističkim korenima, čvrstim anti-imigracionim stavovima i reakcionarskom politikom. Zapravo, put prihvatanja Švedskih demokrata kao legitimnog političkog aktera na švedskoj političkoj sceni bio je dug i trnovit, i taj proces se polako privodi kraju. Dakle, ko su zapravo Švedske demokrate, i zbog čega ih toliko prati kontroverza u svetskim medijima svaki put kad ta partija postigne značajniji izborni uspeh?
Koreni Švedskih demokrata
Ono što politički protivnici Švedskih demokrata imaju za pravo je činjenica da su počeci Švedskih demokrata zaista vezani za kranje desnu, pa i nacističku ideologiju. Sama partija je osnovana 1988. godine od strane Lejf Cejlona (Leif Zeilon), koji je pre toga bio jedan od osnivača radikalno-desne partije Održati Švedsku švedskom (Bevara Sverige Svenskt). Švedske demokrate su bile konglomerat radikalno-desnih partija i pokreta poput već pomenute Održati Švedsku švedskom, Švedske partije (Sverigepartiet) i Partije progresa (Framstegspartiet). Među osnivačima Švedskih demokrata našle su se takođe kontroverzne figure poput Gustafa Ekstrema (Gustaf Ekström), bivšeg veterana 11. Dobrovoljačke SS divizije “Nordland” (11. SS-Freiwilligen-Panzergrenadier-Division Nordland), i Andersa Klarstrema (Anders Klarström), bivšeg člana pronacističke Nordijske nacionalne partije (Nordiska rikspartiet). Zbog toga ne treba previše da čudi što su njihovi mitinzi i skupovi uglavnom privlačili radikalne desne elemente švedskog društva, dok je sama partija smatrana otpadničkom i krajnje nepoželjnom na političkoj sceni Švedske.
Ukoliko se pogleda njihov prvi politički program koji je objavljen 1989. godine, u njemu nema propagiranja bilo kakve neonacističke ideologije, te se stiče utisak da je u pitanju malo radikalnija partija desnice nego što je to uobičajeno. Glavne teme u ovom programu se tiču imigranata i kriminala (što su zapravo bile jedne od glavnih tema Švedskih demokrata i u ovogodišnjoj izbornoj kampanji). Dalje u prvom programu Švedskih demokrata, navodi se da je njihova ideologija zasnovana na konceptima kao što su nacionalno jedinstvo, demokratija i ekološka svest. Kao glavni politički protivnici označeni su Socijal-demokrate i, kako navode, Švedske demokrate, njihove ideje „internacionalizma“ i „multikulturalizma“, uz isticanje da je politika Socijal-demokrata koren svih problema Švedske.
U tom prvom programu partije pažnja je bila posvećena i ruralnom stanovništvu, uz obećanje da će se Švedske demokrate više posvetiti razvoju švedskog sela i poljoprivrede kada uspeju da dođu na vlast. Tadašnje Švedske demokrate su se takođe bavile pitanjima spoljne politike, pa tako možemo da vidimo u njihovom programu ideju da Švedska ima „potencijal za obnovu zasnovanu na evropskom kulturnom nasleđu kao alternativi američkom komercijalizmu i birokratskom upravljanju svojstvenom sovjetskoj marksističko-lenjinističkoj dogmi”. Takođe, bili su mišljenja da Švedska mora da kaže „ne Evropskoj zajednici u njenom sadašnjem obliku“, dok su u potpunosti podržavali što veću saradnju između Švedske i drugih nordijskih zemalja.
Od izolacije ka „rebrendingu”
Skoro dvadeset godina od osnivanja, kao i tokom šest izbora za Riksdag koji su održani u tom vremenskom periodu, Švedske demokrate nijednom nisu uspele da pređu izborni prag od 4%, osvajajući manje od 3% glasova na svakom od njih. Aura nacističkog nasleđa u kombinaciji sa njihovim (za švedsku političku scenu) radikalnim stavovima o pitanjima kao što su migracija, kriminal, multikulturalizam, itd. (što su donedavno bile tabu teme u javnosti), pokazala se kao glavna prepreka za osvajanje glasova. Istinske promene koje su doprinele prvo podizanju rejtinga partije, a zatim i njenoj sve jačoj legitimizaciji na švedskoj političkoj sceni započinju sa izborom Džimija Akesona (Jimmie Åkesson) za lidera Švedskih demokrata 2005. godne. Predstavnik mlađe garde švedskih političara, Džimi Akeson (rođen 1979. godine) je započeo svoju političku karijeru prvo kao član omladinske organizacije partije Umerenih (Moderaterna), da bi potom prešao u (sada nepostojeću) omladinsku organizaciju Švedskih demokrata. Već sa 19 godina izabran je za lokalnog odbornika, a na unutar-stranačkim izborima 2005. godine, izabran je za lidera Švedskih demokrata.
Džimi Akeson je brzo dokazao da ima ne samo izuzetan talenat i instinkt za politiku, već i za marketing, što se pokazalo ključno za proboj Švedskih demokrata na političkoj sceni. Neke od ključnih stvari koje je Akeson uradio po dolasku na čelo partije bile su vezane za sprovođenje čistki među članovima koji su imali suviše radikalne stavove ili bili na neki način asocirani sa neonacizmom. Sama ikonografija partije je promenjena – od prvobitnog simbola Švedskih demokrata u obliku ruke koja drži baklju sa plamenom koji predstavlja zastavu Švedske, novi grb partije je postao cvet anemone hepatica-e, flore karakteristične za Švedsku.
Internet sajtovi, društvene mreže, video spotovi – sve je bilo podređeno tome da se Švedske demokrate predstave kao savremena konzervativna partija glavnog toka, koja pre svega okuplja porodične ljude i omladinu, dok istovremeno osuđuje svaki ekstremizam u švedskom društvu. Sa promenjenom slikom o sebi, i distanciranjem od nacističkih korena, Švedske demokrate su zatim počele da govore o tabu temama u švedskom društvu – imigracionoj politici Socijal-demokrata, porastu kriminala, islamizaciji, propadanju sistema društvenog blagostanja, kao i zdravstvenog sistema usled nedostatka resursa, itd. Taktika je bila prosta – partija se ionako smatrala za otpadničku, sa malim glasačkim telom. Dakle, svesno kršeći tabu postavljen od strane Socijal-demokrata i njihovih političkih saveznika, bez straha od mogućnosti gubitka reputacije, Švedske demokrate su ne samo uspele da skrenu pažnju na sebe, već i da nateraju i druge partije (pretežno desnog centra) da takođe razgovaraju otvoreno o ovim temama.
Nagli uspon
Može se reći da je Akesonova vizija bila uspešna. Pet godina nakon njegovog dolaska na vlast, 2010. godine, stranka prvi put ulazi u Riksdag, osvojivši 5.7% glasova. Međutim, još uvek je bilo rano da „rebrendirane” Švedske demokrate izgube auru ekstremista i neonacista, kako su ih doživljavale ne samo druge političke partije, već i obični građani. Svoj uspeh ponavljaju već na sledećim izborima za Riksdag 2014. godine, osvojivši skoro 13% glasova. Iste godine, partija beleži još jedan značajan uspeh – osvaja skoro 10% glasova tokom izbora za Evropski parlament, i dobija dva poslanička mesta u njemu. U Evropskom parlamentu, Švedske demokrate pristupaju (sada već rasformiranoj) poslaničkoj grupi Evropa slobode i neposredne demokratije (Europe of Freedom and Direct Democracy).
Tokom sledeće četiri godine, Švedske demokrate nastavljaju sa građenjem imidža savremene konzervativne partije, dok istovremeno zasnivaju političku kampanju na neuspehu integracije imigranata u Švedsko društvu, masovnom prihvatanju imigranata u zemlju tokom migracione krize 2015. godine, naglom porastu kriminala i oružanih sukoba bandi sa smrtnim ishodima, anti-islamizmu, kao i sve očiglednijoj degradaciji sistema socijalne i zdravstvene zaštite. To sve donosi dalji uspeh partiji, pa tako na izborima 2018. godine, osvajaju 17.5% glasova, i time postaju jedna od tri najjače političke partije u zemlji, pored Socijal-demokrata i Umerenih.
Izbori 2018. godine doneli su značajan potres na Švedskoj političkoj sceni. S obzirom da ni levi ni desni blok nisu osvojili parlamentarnu većinu, na Švedske demokrate se počelo posmatrati kao na partiju koja ima potencijal da razreši ovu krizu. Međutim, saradnja sa Švedskim demokratama je i dalje smatrana za tabu među ostalim partijama u zemlji, i posle skoro četiri meseca, Socijal-demokrate pod vođstvom Stefana Levena su uz teške pregovore uspeli da formiraju novu vladu sa Zelenima, uz podršku drugih partija u Riksdagu.
U međuvremenu, popularnost Švedskih demokrata je nastavila da raste, i na izborima za Evropski parlament 2019. godine, osvajaju 15% glasova i dobijaju tri poslanika. Godinu dana pre toga, Švedske demokrate su se pridružile poslaničkoj grupi Evropskih konzervativaca i reformista (European Conservatives and Reformists), gde se nalaze i danas.
Do nedavnih izbora, situacija u Švedskoj se nije promenila nabolje što se tiče glavnih pitanja oko kojih su Švedske demokrate zasnivale sve svoje izborne kampanje. Međutim ono što se promenilo je to da su partije desnog centra, uključujučći i partiju Umereni, počeli da javno govore i predlažu rešenja za ove goruće probleme švedskog društva. Osvojenih skoro 21% glasova na poslednjim izborima za Riksdag samo su kulminacija jednog odavno uspostavljenog trenda rasta Švedskih demokrata. Više nego ikada pre, Švedske demokrate su blizu toga da postanu deo vladajuće koalicije desnog bloka, i time u potpunosti završe proces legitimizacije u švedskom društvu i politici.
Unutrašnja i spoljna politika
Kao što je već pomenuto ranije, današnje Švedske demokrate za sebe kažu da nisu partija ni levice ni desnice, već partija koja zasniva svoju ideologiju na „socijalnom konzervativizmu sa jasnom nacionalističkom osnovom”. Prema švedskim demokratama, socijalni konzervativizam je neophodan za stvaranje stabilnosti i osećaja zajedništva u društvu, okupljajući „najbolje elemente tradicionalne desnice i tradicionalne levice”, a istovremeno je i „želja da se zameni klasna borba i mržnja sa bratstvom i nacionalnom solidarnošću… „želja da se revolucionarni trendovi zamene odgovornim reformama” i „želja da se tendencije anarhije i raspada društva zamene bezbednošću, visokim moralom i vladavinom prava”. Alati kojima bi se to moglo postići su nacionalizam i jačanje nacionalnog jedinstva zasnovanog na nacionalnom identitetu, zajedničkoj kulturi i istoriji.
Ranije je već pomenuto da Švedske demokrate zastupaju čvrste antiimigracione stavove, kao i to da u svojim političkim programima daju punu podršku za veća ovlašćenja policiji, deportaciji migranata koji izvrše kriminalna dela, ograničavanju dostupa resurasa države blagostanja samo za etničke Šveđane, kao i reformi zdravstvenog sistema. Takođe je interesantno da su do poslednjih izbora za Riksdag Švedske demokrate imali izuzetno negativne stavove prema LGBT populaciji. Međutim, u poslednjem izbornom programu, Švedske demokrate se predstavljaju kao zaštitnici LGBT populacije (za koju sami kažu da su već neosporni deo švedskog druptva) od strane onih koji im ugrožavaju prava i vrše napade na njih, a to su pre svega – imigranti, islamisti i drugi delikventni elementi koji se nisu integrisali u švedsko društvo.
Takođe je interesantno da se obrati pažnja na spoljnu politiku Švedskih demokrata. Na ovu partiju se pre svega gleda kao na zagovornike evroskepticizma. Do 2019. godine, Švedske demokrate su zastupali ideju „Švegzita” (Swexit), odnosno organizovanja referenduma o istupanju Švedske iz Evropske unije. Međutim, sa dobrim izbornim rezultatima za Evropski parlament, Švedske demokrate odustaju od ideje Švegzita, objašnjavajući to činjenicom da su sada u mogućnosti da više utiču na reformu Evropske unije, naravno u korist Švedske.
Švedske demokrate su takođe vodili izraženo anti-NATO politiku, zastupajući ideju formiranja regionalnog saveza sa Finskom. Kad je u švedskoj javnosti pokrenuto pitanje članstva u NATO-u, Švedske demokrate su insistirale na održavanju referenduma pre nego što se donese jedna takva odluka. Međutim, u maju ove godine, Džimi Akeson je dao podršku u Riksdagu pristupanju Švedske u NATO, pravdajući tu odluku željom Finske da takođe stupi u NATO, i oružanim sukobom u Ukrajini.
Takođe do početka 2022. godine, Švedske demokrate su se mogle smatrati partijom koja nije imala suviše izraženu anti-rusku retoriku u svojim političkim porukama, bez obzira na to što je rusofobija i te kako izražena u savremenom Švedskom društvu. Verovatno je zbog toga sama partija bila napadana od strane svojih političkih protivnika da služi ruskim interesima, i da ima bliske veze sa Kremljom. Međutim, od početka 2022. godine Švedske demokrate usvajaju anti-rusku retoriku, i trenutno se po tome ne razlikuju od drugih partija u zemlji.
Spoljna politika nikada nije bila previše u fokusu Švedskih demokrata, s obzirom da su njihovi politički programi najviše okrenuti ka unutrašnjim pitanjima Švedske. Ali ono što može da se primeti, to je da su Švedske demokrate izuzetno pragmatična partija koja prati javno mnjenje, i ume da se prilagodi većinskim interesima. To je dokazala kada se odustalo od ideje „Švegzita”, kada je promenjen stav o članstvu Švedske u NATO-u, i kada je usvojena anti-ruska retorika.
Međutim, to takođe znači da postoji mogućnost da Švedske demokrate ponovo promene svoje stavove oko ovih pitanja ukoliko se ope promeni stav javnog mnjenja. To donekle može da se objasni time što, za razliku od levih i zelenih političkih opcija, Švedske demokrate ne moraju toliko da brinu o nadnacionalnim pitanjima, gde su stavovi unapred predodređeni ideologijom tih partija. Bez tog bremena čvrste ideologije, Švedske demokrate imaju više manevarskog prostora za adaptaciju i evoluciju svojih stavova, kako na planu unutrašnje, tako i na planu spoljne politike.
Finska opomena
Nakon ovih poslednjih izbora za Riksdag, postavlja se sasvim očekivano pitanje – kakva to budućnost čeka Švedske demokrate? Ova partija je sasvim očigledno prošla dug put od svog osnivanja, i završila je proces legitimizacije koji je započeo dolaskom Džimija Akesona na njeno čelo. Za sada je jedino izvesno da, ukoliko se formira koalicija partija oko Umerenih i Švedskih demokrata, Džimi Akeson neće biti novi premijer Švedske, već će to biti Ulf Kristerson (Ulf Kristersson), lider Umerenih. Iako možda još uvek nije došlo vreme za premijera iz partije Švedskih demokrata, ova partija će izvesno dobiti ministarstva pravosuđa, migracije i unutrašnjih poslova – ostaje samo da se vidi da li sva tri ili neka od njih. Drugim rečima, Švedske demokrate će imati priliku i resurse da započnu rešavanje baš onih problema na kojima su zasnivali sve svoje kampanje. I samim tim što potencijalni budući premijer neće doći iz njihovih redova, neće trpeti prevelike političke posledice u slučaju neuspeha takve jedne koalicione vlade.
Postoji mogućnost da će, kada postanu deo vladajuće koalicije, Švedske demokrate još više ublažiti svoju retoriku, što može dovesti ili do daljeg rasta njihove popularnosti, ili do slične situacije koja je zadesila njihove pandane u Finskoj – Partiju Finaca (Perussuomalaiset). Partija Finaca (do 2011. godine znana kao i Istinski Finci) ima mnogo toga sličnog sa Švedskim demokratama, osim prvobitne ideologije osnivača partija. Partija Finaca nije imala dodirnih tačaka sa radikalnom desnicom ili neonacizmom, već je bila evolucija agrarno-populističkih partija Finske. Pod tadašnjim vođstvom veterana finske politike, Timo Soinija (Timo Soini), Partija Finaca 2015. godine osvaja 19% glasova na izborima za finsku Eduskuntu, i pristupa koalicionoj vladi.
Tokom sledećih dve godine, Timo Soini značajno umekšava retoriku partije (pogotovo oko pitanja evrointegracija), i usklađuje politiku svoje partije sa politikom svojih koalicionih partnera, a nauštrb predizbornih obećanja datih njihovim glasačima. Na unutarstranačkim izborima 2017. godine pobeđuje Jusi Hala-aho (Jussi Halla-aho), koji se smatrao predstavnikom tvrde struje u Partije finaca, i odmah obećava da će se partija vratiti svojim prvobitnim političkim stavovima. Tadašnji koalicioni partneri odlučuju da prekinu saradnju sa Partijom Finaca, dok revoltirani Timo Soini formira novu partiju pod nazivom Plava reforma (Sininen tulevaisuus), i ostaje kao deo vladajuće koalicije uz deo poslanika i ministara koji su prebegli iz Partije Finaca u njegovu novu partiju. Partija Finaca posle toga trpi značajan pad popularnosti i podrške, ali već kroz nekoliko godina ponovo staje na noge, i ostvaruje dobre rezultate na parlamentarnim izborima.
Danas, Partija Finaca ima podršku između 16 i 20 odsto, i jedna je od tri najjače partije u Finskoj. Izbori za Eduskuntu sledeće godine pokazaće da li će ponovo biti dovoljno jaki da formiraju vladu desnog centra, a ako se to desi, sigurno će ovog puta zadržati svoju čvrstu politiku prema pitanjima imigracije, kriminala i drugih unutrašnjih tema. Ovo je bio primer partije koja je po svemu veoma slična Švedskim demokratama, i koja je imala priliku da uđe u koalicionu vladu svoje zemlje. Umekšavanje stavova i kompromisna politika koju je vodila dovela je partiju do unutrašnjeg cepanja i gubitka učešća u vlasti, zajedno sa značajnim smanjenjem podrške među glasačima. Ipak, partija se kroz nekoliko godina vratila na političku scenu Finske. Drugim rečima, Švedske demokrate mogu veoma lako da dožive sličnu sudbinu ukoliko krenu putem postupaka Partije Finaca iz 2015. godine.
Ipak, u ovom trenutku izgleda kao da je budućnost obećavajuća za Švedske demokrate, barem ukoliko nastave da se drže svojih stavova vezanih za unutrašnja pitanja, i da im trenutne krize koje pogađaju Evropu, pa i svet, itekako idu u korist. Važno je napomenuti da je sigurno da je deo njihovih glasova došao od ljudi razočaranih politikom Socijal-demokrata, te da su glasanjem za Švedske demokrate hteli i da kazne, ali i da nateraju levicu da krene da rešava konkretne probleme u društvu koji su se itekako nagomilali tokom poslednjih decenija. Naredni parlamentarni izbori u raznim evropskim zemljama pokazaće da li je ovog puta stvarno nastupilo vreme za smenu političkih elita koje su više vodile računa o nekim nad-nacionalnim interesima nego o interesima građana svojih država, i da li je pobeda Švedskih demokrata zapravo vesnik ovih nastupajućih promena.
Aleksa Filipović
Izvor: Novi Standard
