Пише: Илија Бакић
Стрип “Бескрвни” је од 2011. године “побочни” серијал (тзв “spin off”) већ култног серијала “Вековници”, започетог 2007. године; идејни вођа и сценариста оба серијала је Марко Стојановић (1978) неспорна стрип институција, читај посвећени, упорни и тврдоглави стрип аутор, агилни организатор и промотер 9. уметности на просторима Балкана.
Јунак “Бескрвних” је вампир Алексеј Васиљевић, епизодиста “Вековника”; Алексеј је био један од одабране Дванаесторице (најспособнијих, најкрволочнијих) из најужег круга око Господара свих вампира. У “Бескрвнима” он је, међутим, одметник, издајник, јеретик који прогања и убија своју некадашњу браћу (као што и они жарко желе да њега елиминишу). Како је и зашто дошло до раскола између Господара и Алексеја питање је које ће свакако бити разјашњено, мало-по мало, током албума који (неминовно) следе.
“Бескрви” су започели жустро, ‘у сред среде’ албумом “Мртва стража” сачињеном од кратких прича које скицирају Алексејеву позицију, без превише објашњавања и са много бурних дешавања и брзих акција у којима он елиминише своје (свакојаке) противнике. Други албум “Зла крв” варира фрагментарну структуру претходног албума мада је овде једна велика прича подељена (као у литерарним романима) на поглавља. “Трећи чин” је своје фрагменте проширио и на прошлост (прва два албума су ововременска) дајући тако дубљу перспективу кључног сукоба и појединачних двобоја. Најновији, четврти албум “Дванаесторица” бави се, како му и назив каже, причама чланова најужег круга око Господара а Алексеј у њима и нема посебну улогу. Осам се прича простире у различитим епохама и на разним меридијанима што додатно динамизује албум који и иначе обилује занимљивим поставкама и дешавањима. Оно што је, пак, најбитнији помак који приче доносе је својеврсна филозофска дилема односноједнако такав филозофски одговор на исту; ова визура доноси сасвим несвакидашње, неочекивано а врцаво духовито разрешење ситуација или посебним тоновима боји финалне кадрове приче. Тако ће, неспорно вешти али и бескрајно надобудни Борселино де Санто, у епизоди “Развојни пут Борсе Шнајдера” (што је наравно парафраза наслова драме ингениозног Александра Поповића) на фатални начин открити да има оних који умеју да прочитају његову финту (а то је, на мање ни више, него Чен из “Вековника”) а због чега се остаје – без главе. Слично откровење ће се указати онима који не верују у анђеле (“Пали”) или ће се способност да се свако достигне преметнути у тешку клетву (“Плен”). “Ловац” и “Последњи и задњи” су минијатуре са злослутном финалном ударном реченицом (“панч лајн”). “Крај” говори о брзом Дамјану који упак бива престигнут (сопствеом смрћу) а “Почетак” прича о великим жртвама које се чине у име вишег добра. Најузбудљивија и најоткаченија прича је “Клевета” у којој се на суду срећу Јозеф К. и “Првоумрли, Господар непребројних, Родоначелник бескрвних, Отац свих вампира”; Јозеф К. је оптужен да је, ни мање ни више, дезертирао из редова Дванаесторице! Ватромет реченица које су вишесмислене или апсурдне умешан је са тривијалијама и каламбурима доказујући надмоћ апсурда и Хомо Луденса над свим “озбиљним” ситуацијама.
Марко Стојановић је за овај албум у коме су приче црно-беле и обојене, по свом провереном рецепту, ангажовано искусне и младе цртаче Кенана Халиловића, Стефана Катанића, Емре Сонмеза, Османа Хајдарића, Звонимира Видића, Хрвоја Ружића, Марка Николића и Гашпера Крајнца, који су својим разнородним цртачким стиловима сваку причу учинили апартном у овом албуму; но, у коначном сагледавању ово богатство графизама испоставља се као велика, самосвојна вредност. И тако жар и полет с којима Марко Стојановић исписује „Бескрвне“ и гради приче, које се не исцрпљују на нивоу пуких жанровских „урадака“ већ имају и значењску тежину, добија адекватну потпору у вишеструким ликовним погледима на стварност и хорор фантастику што је, свеукупно, залога ваљаности овог албума али и читавог серијала чијем настајању имамо привилегију да присуствујемо.
Извор: Дневник.рс
