Пише: Дејан М. Симеуновић
Књижевник Дејан М. Симеуновић јединствена је појава на српској књижевној сцени. Овај песник и прозаиста у својим делима спаја уметничко и духовно и труди се да кроз литературу пренесе најважније постулате хришћанства као универзалне вредности.
„На путовању са мојом Белом Радом“ је најновија збирка песама овог литерате инспирисана супругом и породицом као основним стожером сваког човека.
О новој збирци песама, досадашњем раду и плановима у наредном периоду у интервјуу за недељник „Експрес“ говори књижевник Дејан М. Симеуновић.
Како је настала збирка поезије „На путовању са мојом Белом Радом?“
„Збирка је рођендански поклон за 43. рођендан моје супруге Радице. Састоји се из 43 песме које сам писао у протекле, непуне три године. Наиме, нас двоје смо се упознали у децембру 2021. године на заједничкој промоцији моје четврте збирке песама ’Не брини’ и њене прве збирке песама ’Пут мириса једне беле раде’ и од тада ми је моја Бела Рада честа инспирација.
Петар Д. Шеровић: Историја и традиција о Св. Сави у Боки которској
Прво, рођенданско, издање штампано је у малом тиражу само за, пре свега њен, најужи круг рођака, пријатеља и познаника. Када се то прочуло, што се десило брзо, многи људи су показали интересовање за збирку и зато сам објавио и друго издање које је изашло из штампе крајем јануара, овога пута у тиражу од 500 комада. Поред песама у којима директно описујем све оно лепо код моје супруге, неколико песама су и нека моја лична исповест у којима отварам душу по питању неких мојих страхова, траума и недоумица. Такође, кроз неколико песама провлаче се и мотиви породице јер се заједно трудимо да у оквирима те мале заједнице, свете тајне пре свега, све буде како треба, што наравно није без честих искушења.“
Овом књигом чувате, како сами кажете, светињу породице. Зашто је породица данас угрожена, зашто у данашњем свету смета срећна и складна породица?
„Чини ми се да ми данас, као друштво, живимо последице једног континуираног и слободно могу рећи планираног урушавања породице. Миленијалци су четврта генерација која трпи урушавање породице. Почевши од богоотпадничког начина живота код Срба у периоду између два рата, о чему је писао Свети владика Николај охридски и жички, преко комунистичког и социјалистичког уређења до несмотреног прихватања свих врста слобода које свет нуди у данашње време. Очигледно је, кад узмемо у обзир већину простора који користе медији, када погледамо филмску индустрију, уметност у последњих 100 година, да велики број, а бојим се и већина садржаја има утицај на растурање породице.
Угроженост породице је, ово говорим као православни хришћанин, у директној вези са нашом удаљеношћу од Бога, цркве, свете литургије и светог причешћа. Свети Јован Богослов нас учи ’Знамо да смо од Бога и да сав свет у злу лежи’. Дакле, ако се крштени хришћани понашају као незнабошци не примењујући у пракси ништа од онога што нам свето јеванђеље, свето предање и наша православна, светосавска црква дају као упутство за спасење, онда ми не бивамо ништа друго осим учесници и практиканти зла у ком свет лежи. Тим темама сам се бавио у књизи ’Будилник за крштене незнабошце’.“
Колико Вама писање и поезија помажу да одржите здрав живот и здраву породицу?
„Ја сам ћутолог, могло би се рећи и намћор, склон да дуго држим у себи нешто што ме мучи. Радим на томе, а поезија ми управо помаже да кроз стихове кажем оно за шта би ми кроз разговор требало много више времена. Пошто и моја супруга Радица пише, рекао бих да наше писање, књиге које смо објавили, за сада их има укупно осам, позитивно утиче на нашу децу. Имамо их троје, па двоје одраслих бивајући охрабрени с наше стране и следећи пример који им дајемо смело узимају папир и оловку у руке и пишу. Беба за сада само листа књиге и свеске, али и то је нешто. Такође, Радици и мени писање помаже да продубимо наш однос.“
Данас млади све мање читају, како нове генерације вратити култури читања?
„Примером. Није довољно да родитељи само кукају како им деца проводе дане са телефоном у руци или за компјутером, наравно играјући игрице или дописујући се са другарима. Потребно је да пре свега родитељи почну да читају, да са својом децом разговарају о ономе што су прочитали, да поделе са њима своје импресије, да их питају за мишљење. Код нас у кући, читање, разговори о прочитаном, као и куповина књига су честа и уобичајена појава и то се без притиска преноси на децу.“
Све је мање књига поезије код домаћих издавача, да ли су збирке песама изгубиле комерцијалну битку са романима?
„Издавачи раде да би зарадили. Продају оно што се тражи. Због тога се наслови са добром рекламом боље продају. Мислим да један део песника не цени довољно своја дела. Отуда тренд поклањања збирки песама, пре свега колегама, а онда и читаоцима. То се не цени довољно. И сам сам прошао кроз ту фазу и сада се чврсто држим става ’ако ме поштујеш, купи моју књигу’. На промоције идем само ако имам новца да купим књигу. Поклањања нема, осим у ретким случајевима. Ево примера. Песник објави збирку у малом тиражу од 300 примерака. Реално је да има барем 100 рођака, пријатеља и познаника. Ако крене свима да поклања своју збирку, неће му на крају остати ништа, а у данашње време за сваког писца је и тај финансијски моменат важан. Зашто песник не би продавао своје књиге и на томе зарадио?“
Могу ли књижевност и уметност да промене свет?
„У сваком случају га мењају, али смо сада дошли до тачке када много тога, поготово када је породица у питању, није како треба, а било би када би уметници заузели један такав обнављајући и исцељујући правац да би кроз свој уметнички изражај могли да мењају свет набоље. Наравно, ту је пре свега потребно прво радити на себи.“
Колико је духовност и свест о својој традицији и култури битна за развој једне особе?
„Од пресудног је значаја јер је то корен, база, чврсто тло на коме можемо бити уземљени. Ако ту везу прекинемо, онда идемо кроз свет, што би народ рекао, к’о мува без главе не налазећи мир. Управо су духовност, традиција и култура сваког народа оно што пре свега као базу има породицу. Када то није тако, долази до некаквих искривљених покушаја да се нешто уради, али без трајних и ваљаних резултата.“
Да ли је лакше или теже стварати уметничка дела у несигурним временима у којима се цео свет тренутно налази?
„За моју генерацију која је рођена 1976. све време наших живота је несигурно. Нисмо осетили ништа од ’срећног’ југословенског времена, а били смо изложени свим могућим превирањима кроз које је ова земља прошла. Што се мене тиче, писао сам у тренуцима великих патњи, непосредне опасности, као и у тренуцима велике радости. Један део моје прве збирке песама ’Устајте браћо’ написао сам за време боравка на војном положају током НАТО бомбардовања 1999. године. Код мене инспирација не бира ни место ни време. Она једноставно долази и наступа по неком њеном, нама људима несхватљивом распореду.“
Ко су Вам били књижевни узори, на чијим сте делима одрастали?
„Моје одрастање је још у току, поготово када је моје унутрашње дете у питању. По повратку из војске 1996. године сусрео сам се са делима Светог владике Николаја охридског и жичког и мислим да су управо та дела највише утицала на мој живот од тада до сада. И ако бих могао да говорим о узору, нека то буде Свети владика Николај. Занимљиво је да су ми неки читаоци након читања моје књиге ’Будилник за крштене незнабошце’ говорили да их стил писања управо подсећа на његова дела. То је стил писања јасним и недвосмисленим народним језиком који сваки човек може да разуме. У каснијим годинама почео сам да читам житија светих и након читања житија Преподобне Марије Египћанке написао сам драмски текст са том тематиком.“
Шта планирате у наредном периоду, да ли ћете се вратити можда прози?
„Пре свега наставићу да радим на томе да збирка ’На путовању са мојом Белом Радом’ што пре дође у руке читалаца. Отворен сам за непосредну комуникацију са њима. Такође, тренутно радим на неколико рукописа и током ове године биће нових објављених наслова. За сада сам објавио један роман под насловом ’Па шта’ који се управо бави тематиком растурене породице. У том роману покушао сам да скренем пажњу родитељима и онима који желе да буду родитељи на то да је неке грешке које се направе у васпитању немогуће исправити. За сада поезија води када је моје писање у питању, али није искључено да ће у наредних неколико година проза да преузме примат.“
Извор: Експрес.нет
