Разговарао: Вук Бачановић
Дејан Јовић, професор међународних односа и безбједносних студија на Факултету политичких знаности Свеучилишта у Загребу, један је од најистакнутијих хрватских политолога и познавалаца политичких прилика на простору бивше Југославије. Некадашњи савјетник хрватских министара вањских послова и аналитичар предсједника Републике, Јовић је и предсједник Управног одбора Форума за вањску политику, невладине организације основане 2021. године у Хрватској. За Журнал говори о осам хрватских захтјева према Црној Гори, њиховом утицају на њен европски пут и опасности да се чланство у Европској унији претвори у средство националистичког условљавања. Објашњава и зашто овај спор може имати далекосежне посљедице по Србију, Босну и Херцеговину и будућност европских интеграција.
Професоре Јовићу, како оцјењујете осам услова које је Хрватска поставила Црној Гори за приступање Европској унији? Ради ли се о легитимном настојању да се ријеше отворена билатерална питања или о кориштењу чланства у ЕУ као инструмента политичког притиска на знатно мању и слабију сусједну државу?
Сама чињеница да се Хрватска одлучила да увјетује завршетак преговора ЕУ са Црном Гором неким специфичним условима билатералне нарави противна је резолуцији Хрватског Сабора из 2011., у којој Сабор – који је и тада био под контролом ХДЗ-а – обећава да Хрватска то неће радити другима. То је обећање дано у увјетима свјежег сјећања па и огорчења јавности у Хрватској због словеначке блокаде која је трајала десет мјесеци – од 2008. до 2009. године. Са Словенијом је Хрватска имала четири неријешена питања која су сва настала распадом Југославије, почетком деведесетих. Једно се односило на обавезе које двије земље имају по питању отпада из Нуклеарне електране Кршко, друго на штедњу хрватских грађана у Љубљанској банци, трећа на питање чији је Трдинов врх, односно Света Гера како се назива у Хрватској, а највећи – четврти – односи се на разграничење у Савудријској вали, односно Пиранском заљеву како тај заљев зову Словенци. Кад је Словенија одлучила блокирати Хрватску, Хрватска је 2009. пристала на арбитражу по питању Савудријске вале – иако је сматрала да је ствар чиста, тј. да је међународно право на њеној страни – али се потом, кад је већ постала чланица ЕУ, 2015. повукла из арбитраже, тврдећи да су се Словенци у њој понашали непримјерено, тј. коруптивно. Два од та четири проблема ни данас нису ријешени – Света Гера и Савудријска вала.
Друга два су ријешени али након уласка Хрватске у ЕУ: Словенија у том смислу није тражила да се све ријеши као увјет за улазак, него је инзистирала на једном и за њу најважнијем проблему, због којег је своједобно блокирала чак 14 поглавља. Било је, као што сам већ више пута и говорио у јавности, почевши још од 2012. године, дакле само питање момента кад ће и Хрватска на исти начин покушати увјетовати улазак других земаља. Свака нова земља чланица, а и многе старе (нпр. Грчка која је „мајка блокирања“) користе то што су моћније од било које кандидатске земље, јер напросто могу блокирати улазак те друге земље све док у ЕУ вриједи принцип једногласности. Хрватска, а и бројне друге земље, противи се укидању тог принципа. Она користи процес проширења да би постигла оно што досад није могла постићи билатерално, а не би ни могла постићи ако се процес проширивања заустави.
Дејан Јовић: Хрватска може покушати да блокира Црну Гору, али таква политика има цијену
Хрватска стога истински жели да се процес настави али да се не заврши тако брзо, као што је и рекао министар вањских послова Гордан Грлић Радман. Притом је „заборавио“ да је већ и улажење Хрватске трајало предуго, а да ове остале земље на Западном Балкану чекају већ 25 година на остварење обећања које им је дао Загребачки самит из 2001. Управо да бисмо избјегли такве ситуације заговарам већ више од 20 година заједнички улазак свију земаља Западног Балкана (сматрао сам да је и Словенија требала ући тек кад покаже да је спремна сурађивати а не увјетовати), али Еуропска унија то упорно одбија – из нејасних разлога.
Најуспјешнији улазак био је заједнички 2004. године, па не видим зашто је од тога ЕУ одустала. Међутим, кад већ нема најбољег начина, онда је добар и најмање лош, тј. тај да се појединачне земље што прије придруже ЕУ. Премда, то ће у будућности изазвати понављање истих политика увјетовања које видимо данас. Јер, и Црна Гора ће, ако уђе у Унију прије нпр. Србије или Албаније, увјетовати њихов улазак неким својим једнако тешким увјетима, углавном идентитетске природе – што је посебно проблематично. Нарочито је проблематично што таква вањска увјетовања имају озбиљан потенцијал да узнемире унутарње, посебно међунационалне, односе у земљи која се налази под таквим притиском. Имају и потенцијал да поремете и унутарње међунационалне односе у земљи која блокира. Тиме се завршна фаза придруживања Унији претвара у најризичнију и најнеугоднију за земљу-кандидаткињу – умјесто да постане момент рјешавања проблема и стварања пријатељства са сусједима.
Може ли се овакво хрватско условљавање сматрати својеврсним понижавањем Црне Горе? Гдје престаје легитимно инсистирање на одговорности за ратне злочине и заштити права грађана, а почиње демонстрација политичке надмоћи, посебно када се међу условима налазе и питања попут власништва над школским бродом Јадран?
Овиси како се о томе говори, нарочито у јавности. Рецимо, ако се говори на начин да се практички увјетује тко смије а тко не смије бити на власти у земљи-кандидаткињи – а таквих захтјева има – онда то представља потпуно супротну политику од оне коју заговара Еуропска унија, а то је политика поштивања сувереног права свих држава да одлучују тко ће њима владати, под увјетом да је процес одлучивања демократски. Умјесто таквих изјава, требало би се вратити дипломацији и то изван затворених врата, и у тим оквирима тражити конструктивно рјешење. Што се тиче одговорности за ратне злочине, потпуно се слажем да по том питању треба учинити више. Но, најбоље се таква вањска политика брани примјером у својој земљи. Нисам сигуран да је Хрватска у том погледу узорна земља.
Колико је оправдано да се неријешени билатерални спорови претварају у препреке европским интеграцијама? Не ствара ли се тиме преседан према којем свака чланица ЕУ може властита историјска тумачења, имовинске захтјеве и националне интересе претворити у обавезујуће услове за државе кандидате?
Прилично смо се тим питањем бавили у оквиру групе БИЕПАГ (Balkans in Europe Policy Advisory Group) коју води мој колега Флоријан Бибер из Граца. Посебно смо се ангажирали – нпр. наш члан Никола Димитров, који је постао министар вањских послова тадашње Македоније (данас Сјеверне) – у случају спора Грчке с том земљом. Димитров је успио ријешити проблем који је трајао више од 20 година. Но, што се догодило потом? Блокирала их је Бугарска, па је и даље једна земља чланица ЕУ препрека на путу њихова придруживања, премда се ради о земљама које су савезнице у НАТО-у, као што су и Хрватска и Црна Гора. Питам се, какве су то савезнице кад једна покушава блокирати другу? И колико је тај савез онда снажан кад то не може спријечити? Додуше, лоших односа између земаља чланица НАТО-а има и у другим случајевима, нпр. између Турске и Грчке, и то већ десетљећима. Питање је за Еуропу: зашто допушта да њен стратешки циљ, да Еуропа буде једна и уједињена у оквиру Уније, буде заустављен и онемогућен од неке од земаља чланица Еуропске уније? Тиме што то допушта, ЕУ и сама постаје проблем, а требала би бити рјешење за такве хисторијске и актуалне спорове на континенту. Кључно рјешење би било у реформи начина одлучивања унутар Уније, јер већина чланица Уније не жели такве блокаде, али је довољно да се појави једна националистичка земља па да своје старе спорове стави изнад еуропског јединства и заједништва.
Али, нажалост, улазак у ЕУ не значи уједно и да су национализми у свим земљама чланицама поражени. Штовише, изгледа ми да се у неким случајевима управо чланство у ЕУ користи за остваривање националистичких циљева. Управо та могућност мотивира неке да прихвате чланство њихове земље у Унији, јер знају да ће тиме моћи условљавати сусједе с којима имају неразријешене рачуне из прошлости. Проширење по принципу „земља по земља“ тиме постаје инструмент националистичких амбиција. То не користи ни Унији ни кандидатима ни Балкану, него само и искључиво најнационалистичкијим земљама чланицама.
Дејан Јовић: Радикална десница разара сваки покушај критичког мишљења
Мислите ли да ће Европска унија заиста инсистирати на испуњавању свих осам хрватских захтјева или ће покушати пронаћи компромис који би омогућио приступање Црне Горе? Колико Хрватска уопште може рачунати на подршку осталих чланица уколико одлучи блокирати црногорски европски пут и може ли Брисел политички неутралисати евентуални хрватски вето?
Постоји начин да се на вето – посебно ако је противан интересима Уније – одговори ветом, односно санкционирањем оних који користе такве инструменте моћи. Већ смо то имали у случају Орбанове Мађарске – премда смо видјели да је такво изолирање много теже једном кад се ради о чланици ЕУ него кад се ради о некој земљи која није у чланству. Такођер, лакше је то учинити ако та земља, нпр. Мађарска у прошлости, блокира Унију по питању рата у Украјини односно санкција Русији, него кад се ради о некој ипак малој земљи која нема ту стратешку важност за остале у Унији. Нитко није санкционирао ни Грчку ни Бугарску због Сјеверне Македоније. Тако да и Хрватска рачуна да је сигурна у том погледу, премда је цијела ова ствар временски незгодна јер се догађа у доба расправљања о будућим прорачунима Еуропске уније, у којој расправи ниједна земља не жели рискирати превише како не би остала закинута. Зато Хрватска тражи „одгоду“ односно тражи да се Унија не обавеже око датума завршетка процеса. У Унији има и моћнијих држава које су заговорнице брзог уласка нових чланица – углавном из геополитичких али и идентитетских разлога.
Унија се и даље опоравља од изласка Велике Британије, па жели показати да је и даље потребна и атрактивна за земље на еуропској периферији, нарочито у свјетлу опасности од непријатељских утјецаја осталих потенцијалних великих сила. Хрватска на то одговара да геополитички разлози не смију бити важнији од поштивања еуропских вриједности – но, то не наилази на добар пријем нпр. у Њемачкој. Сјетимо се да је Урсула вон дер Лајен своједобно говорила да ће њена Комисија бити „више геополитичка“ од претходних. Њемачки канцелар Мерз слиједи ту политику, тако да је недавно рекао да је Црна Гора испунила скоро све увјете и да су проблеми с Хрватском ипак рјешиви. Мислим да ће се и од Хрватске очекивати да постигне неки компромис, или барем да ублажи реторику – што већ видимо да има неког ефекта ако пратимо задње изјаве премијера Пленковића. Његов тон је у задњих неколико дана ипак био нешто позитивнији, окренут постизању компромиса односно рјешења.
Но, као и у домаћој политици тако ће и у вањској он морати ставити под контролу своје соколе, орлове и јастребове, чак и кад носе презиме које више подсјећа на грлице. Но, да не би било дилеме – и у Црној Гори власт мора учинити исто, те доиста покушати ријешити проблем, јер је улазак у Унију од стратешког интереса земље. Ни Македонији није било лако постићи болан компромис с Грчком, а ни Хрватској пристати на арбитражу. Јавно мнијење у Хрватској је било огорчено тиме, па чак 58 посто грађана није изашло на референдум о чланству у Унији – но, данас је то иза нас. Данас више од 70 посто грађана позитивно оцјењује чланство Хрватске у ЕУ, јер виде изравне користи од чланства.
Дејан Јовић: Мило изгубио, а Црна Гора наставља према Европској Унији
Какву поруку оваква политика шаље осталим државама Западног Балкана, посебно Србији и Босни и Херцеговини? Ако се европске интеграције претворе у процес у којем постојеће чланице испостављају историјске и политичке рачуне будућим чланицама, не постоји ли опасност да ЕУ, умјесто инструмента превазилажења балканских сукоба, постане институционални оквир за њихов наставак?
Ово што Хрватска покушава у односу на Црну Гору има за сврху и слање поруке Србији, па и Босни и Херцеговини – коју Хрватска додуше сматра „посебним случајем“ у односу на остале земље и заговара, макар вербално, њено брзо учлањење у Унију. Али, препоруке Хрватске академије знаности и умјетности из 2022. које је донијела и јавно објавила „управа“ (што год то значило) те институције, постављају читав низ подједнако упитних захтјева у односу и на БиХ и Србију од оних који су дефинирани за Црну Гору. Хрватска се данас води тим захтјевима, напуштајући обећање које је дао Сабор 2011. Зато од рјешења питања Црне Горе овиси и то како ће се Хрватска понашати у даљњем процесу проширења. Понављам – ништа од тога не би било могуће да се Унија одлучила за заједнички приступ и да је групирала земље Западног Балкана у једну цјелину те с њима поновила оно што је учинила с десет земаља 2004. године. Такођер, не би било могуће ни да се одустало од политике једногласности у вођењу стратешке и вањске политике. Ако земље Западног Балкана не могу ни 30 и више година након краја рата ући у Унију, поставља се питање – колико ће требати Украјини након овог рата, те што ће бити с осталим кандидаткињама, које су све мање припремљене и мање стабилне од тих земаља. А онда и кључно питање за Унију – што је с њеном визијом о једној, јединственој и уједињеној Еуропи, заједници демократских вриједности, која штити суверенитет својих чланица и не допушта да се у њега улази извана, тј. од стране других чланица, разним националистичким „упадима“ у унутарње ствари.
