Сами темељи њемачког економског модела протеклих мјесеци доведени су у питање. То је постало посебно уочљиво након почетка рата у Украјини. Kаква је будућност Њемачке као земље индустрије?
Досадашње пословање њемачких фирми сводило се на једноставну формулу: увоз сировина и истовремено производња дјелова у земљама гдје је радна снага јефтинија, па онда све то у Њемачкој склопити у вриједан производ који може скупо да се прода на свјетском тржишту.
Али, сада је за индустрију базирану у самој Њемачкој, осим скупе радне снаге, ту још један проблем: све скупљи енергенти. То у суштини значи да би још више требало производити у иностранству: „Простор Њемачке изложен је све већем притиску“, констатује Јуп Ценцен из њемачке Индустријске и трговачке коморе (ДИХK). То се види и по томе што су књиге са наруџбинама све празније.
Нема повратка на старо
Индустријска производња у развијеним земљама западне Европе одавно се смањује, а у том тренду је, додуше нешто мање, и Њемачка. Индустријска производња је, рецимо, 2016. давала 22, 8 одсто БДП-а те земље, а прошле године само 20, 8 процената. Ерик Хајман из Дојче банке вјерује да је управо ова садашња криза с енергентима – прекретница: „Kада се за десетак година будемо осврнули на ову енергетску кризу, видјећемо да је то био почетак још брже деиндустријализације Немачке.“
Урлих Kатер из Дека-банке је увјерен: „Фирме којима је за погон потребно много енергије и које сада смањују производњу, неће више никада повратити производњу на ниво прије кризе“. Оне ће, додаје, силом прилика своју производњу преместити у земље где су енергенти повољнији – па чак и у Сјеверну Америку, упркос томе што је долар тренутно и више него скуп.
Рачуница јесте јасна, али ту је и дилема: и у Њемачкој и у читавој Европи се схватило колико је болно бити зависан од увоза – од љекова и фармацеутских производа, па до чипова и производа високе технологије.
Чак и у текстилној индустрији су увидјели како је велики ризик када се чека контејнер с робом за сљедећу сезону који ће можда да дође на вријеме, а можда и неће. У сваком случају, и политичари и привредници говоре да би производњу требало вратити у Европу.
Шта, дакле, да се ради? Многе мале фирме које не послују на глобалном нивоу ту уопште немају избор. Поврх тога, ту је и процес аутоматизације производње, а то подразумева да ће опстати само оне фирме које имају средства за велике инвестиције – али с мање радних мјеста. Много тога више неће моћи да остане онако како је било, а чак и кад је реч о тржишту Kине. Урлих Kатер рецимо упозорава да и та земља жели битно да смањи свој увоз.
Ни Њемачка није оно што је некад била
Опасност за индустријски простор Немачке лежи и у огромним тешкоћама са инфраструктуром. Јерг Kремер из Kомерц-банке упозорава да се већ годинама уочава „ерозија квалитета индустријског простора Немачке“: путеви и пруге су дотрајали, информатичка мрежа је лошија него у неким много сиромашнијим земљама, а ту су и наизглед несавладиви проблеми у окретању одрживим изворима енергије. Додуше, да може другачије види се по брзини којом Немачка гради терминале за течни гас.
У сваком случају, времена јефтине енергије неће се вратити, а цијену ће неминовно да плате мала и средња предузећа, пре свега у оним привредним гранама где се троши много енергије, сматра Ерик Хајман из Дојче банке: „Прилагођавање на ново доба у снабдијевању енергијом биће превелики изазов, на којем ће неке фирме морати да пропадну“.
Извор: dw
