Ова серија би могла да буде налик на Гомору, где је у делима Роберта Савијана детаљно приказана спрега криминала и политике на југу Италије. Вероватно смо зато оволико чекали на њену премијеру, јер је естаблишмент инстинктивно препознао опасност од сваке врсте аналогије
Ових дана смо на платформи ХБО добили прву домаћу серију. Реч је о 10 епизода политичког трилера/ кримића Деца зла, који је настао по истоименом хит роману Миодрага Мајића.
Сценарио су по књизи урадили Катарина Митровић и Бојан Вулетић, а редитељи серије су Иван Стефановић и Владимир Тагић. Одавно се нека домаћа серија није толико дуго чекала. Иако је снимљена пре више од две и по године, премијера је одлагана без неког званичног образложења. Разлог је највероватније веома прозаичан и веома личан.
Аутор књиге судија Миодраг Мајић је талентован и веома читан писац политичких кримића, у којима живописно и аутентично осликава тренутно стање домаћег правосуђа, као и његове спреге са таблоидним медијима и центрима политичке моћи. Ова врста критичког разоткривања свакако није пријатна ниједној власти, где је свака сличност са реалним догађајима више него упадљива.
Аутор је тако доживео бројне нападе, што од представника власти, што од њихових медија, па је вероватно зато серија прилично дуго стајала у некој врсти бункера. Продукција Фирефлy и Телеком Србије су наводно серију ставили на лед, РТС је одбио да је прикаже, опет наводно, страхујући од реакције публике на неке од сцена, па се серија тако нашла у својеврсној пат позицији.
Да подсетим, слична ситуација се десила када је на РТС-у приказана серија Група, која се бавила проблемом дроге међу тинејџерима и управо тада је откривен и отворен случај “Јовањица”. Гледаоци су практично у Дневнику гледали наставак серије која је описивала покушај власти да уз помоћ организованог криминала декриминализује марихуану и на припремљеним плантажама постане највећи легални дилер.
Сличан доживљај имамо када гледамо Децу зла где се уочи избора деси злочин којим започиње једна прича о правосуђу, полицији, политици и ратовима. У изврсној глумачкој подели ту су Радован Вујовић, Јована Стоиљковић, Милица Јаневски, Никола Којо, Аница Добра, уз читав низ одличних епизодних улога. Садржај серије вам, наравно, нећу откривати, јер не желим да вам покварим гледалачко искуство, које не бих назвао задовољством, јер је честа гледалачка реакција једна специфична врста мучнине, понекад несаница. У остатку ауторског тима посебно бих похвалио фантастичну музику коју су урадили ЛП Дуо и Јања Лончар. Насловна тема потпуно одговара атмосфери серије, фантастично гради саспенс и уз мрачније тонирану фотографију ствара штимунг расних скандинавских трилера.
Да се разумемо, не ради се о плагирању жанра, већ о специфичном споју елемената кримића, уз препознатљиво “одмотавање” приче, која као да се пише од краја ка почетку. Уколико упоредимо књигу и серију, рекао бих да је књига овом екранизацијом само добила јер је прича лишена понеког сувишног детаља или стереотипова везаних за ликове, а добила је на динамици па су ликови истински оживели. Показује се, дакле, да је за квалитетну серију потребно имати сва три кључна елемента: добар текст, добру режију и добре глумце. Наше телевизије су емитовале много кримића, али је фокус тих прича била глорификација и фасцинација било балканским криминалом, било тајним службама. У оба случаја се ради о ликовима са којима се мало ко од нас може идентификовати. Деца зла описују како функционише тај систем, односно где све допиру пипци те хоботнице. Уколико би могло да се прави поређење, ова серија би могла да буде налик на Гомору, где је у делима Роберта Савијана детаљно приказана спрега криминала и политике на југу Италије. Вероватно смо зато оволико чекали на њену премијеру, јер је естаблишмент инстинктивно препознао опасност од сваке врсте аналогије. Ту је и непријатно подсећање на ратне злочине, које би некако најрадије да колективно заборавимо. Међутим, емитовање на међународној платформи ХБО је само спољна потврда квалитета, јер политички трилер мора бити бруталан не само у приказивању насиља и злочина, већ и у раскринкавању његове политичке позадине. Можда најважнија похвала за серију стигла је од Синише Павића, човека који је, попут Миодрага Мајића, деценијама своју инспирацију проналазио у правосуђу.
Серија Деца зла је тако, захваљујући стицају политичких прилика у Србији, приказала ону фамозну спрегу налогодаваца и извршилаца, али и однос власти према критици која стиже из ТВ и филмске продукције. Питање је какву ће судбину имати глумци и аутори који критикују власт, попут Драгана Бјелогрлића, који је завршио другу сезону серије Тајкун. Без посла је остао чак и глумац из сапунице Игра судбине Аммар Мешић када је отворено говорио о свом политичким активизму и критиковао актуелну власт током протеста против насиља.
Деца зла су одлежала у медијском карантину, Бјелини филмови добијају награде по фестивалима у иностранству, баш као и мале филмске продукције, али се не зна када ће бити приказани на домаћим телевизијским каналима. Тамо владају сапунице, али лако можете остати без посла; ако се петљате у политику, вашег лика неће бити у наредној епизоди неке бескрајне, бизарне теленовеле. Једина одбрана свих уметничких еснафа од утицаја политичких прогона одувек је била и остала квалитет. Уколико сте заиста добри, нико неће успети да вас заувек дискредитује, ућутка и забрани, ваша одбрана су ваши гледаоци, слушаоци и читаоци.
Драган Илић
Извор: Време
