У кутији на полици Ленине собе је одложена гомила луткица. Досадило јој је да се игра њима. Торбице и накит, украшен сликама јунакиња Ане и Елзе из Дизнијевог цртаног филма Залеђено краљевство, скупљају прашину, а књиге и сликовнице склоњене су на таван. „Како су се трендови мењали, тако смо куповали производе са мотивима из различитих цртаних филмова“, каже Драгана Младеновић, Ленина мајка, за ББЦ на српском. Популарност јунака се највише видела у избору слике на торти коју би желела за рођендан, додаје она.
Лена је нове играчке упознавала преко интернет платформе Јутјуб, али и у дружењу са вршњацима. На развој детета утиче генетика, васпитање, али и окружење у најширем социјалном, економском и културном смислу, сматра Бранкица Станојевић, дечија психолошкиња.
„Људи су сада окружени потрошачком културом и њеним вредностима, a са друге стране, нема довољно јаке алтернативе. „Оно што одрасли сматрају битним, деца прихватају, па ми нашим начином живота стварамо вредности код деце“, каже она за ББЦ на српском.
‘Никад не знам коју ћу луткицу добити’
Ленина мама мисли да је њена ћерка није превише захтевна, али је скоро свака година одрастања обележена различитом фазом у одабиру омиљеног цртаног јунака. Прва је била Дизнијева јунакиња Мини Маус, па Елза из цртаног филма Залеђено краљевство, а потом ЛОЛ лутке. Ове лутке су се у продаји појавиле 2016. године, а добијају се, заједно са одећом, додацима и љубимцима, упаковане у мале пластичне кутије тако да се не виде, попут играчке у Киндер јајету. И родитељи и деца заједно уче потрошачке навике, објашњава Горан Петковић, професор на Економском факултету у Београду.
„Последње недеље у години су ударни термини за продају, јер је тада време даривања и велика су снижења. „Родитељи купују деци поклоне које она очекују и тако, постепено развијају потрошачке навике“, објашњава он.
Баш као и Лена, ни десетогодишња Лола не може да одоли играчкама. Каже да јој се углавном допадају оне играчке које имају њени вршњаци. „Волела сам да добијам ЛОЛ лутке, јер нисам никад знала која ће бити у паковању. „Сада су ми досадиле, па смо их однели код баке у село“, каже Лола.
Производи који се отварају пред камерама
Лола о новим трендовима сазнаје и са друштвених мрежa. Највише препорука за куповину добила је од јутјубера Заге и Филипа који снимају садржај за најмлађе и данас имају 1,8 милиона пратилаца. Они нису одговорили на позиве ББЦ новинара за коментар до објављивања текста. Филип и Зага објављују снимке како отварају различите производе намењене деци и предлажу креативне задатке, попут осликавања одеће, или изводе мађионичарске трикове. „Велики број личности које су важне деци препоручују производе за одређену надокнаду.
„Ти снимци се деле, потом се објављују додатна искуства и тако се развија читава мрежа“, каже професор Петковић. Да овакве рекламе врло директно утичу на формирање ставова код деце и тако шаљу и врло директне, али и прикривене поруке, сматра психолошкиња Бранкица Станојевић. „Користе се јарке боје, интензивни звуци, игра се на карту оног што природно привлачи нашу пажњу“, каже Станојевић за ББЦ на српском.
На многим од ових снимака у крупном кадру су руке и прсти, чиме се привлачи пажња најмлађима, јер су руке одраслих често у њиховом видном пољу. У њима се често чују и звуци привлачни деци, попут пуцкетања пластике у којој је играчка спакована, наводи се у раду Видео снимци распакивања: дете као посматрач у сајбер свету. истраживачице Џеки Марш са Универзитета у Шефилду. Видео записи распакивања могу позитивно да утичу на дечију жељу за играњем, кажу стручњаци. „Играње је витални део раног развоја, учи нас језичким вештинама и емоционалној регулацији, како да делимо. „Интеракција је искуство повезивања, тако да је све што подстиче игру, у суштини, добро“, каже Дејв Нил, истраживач који се бави раним развојем деце са Универзитета Кембриџ, за ББЦ. Ипак, он сматра да снимци распакивања играчака могу да утичу на развој деце и њихову социјализацију. „Када се деца играју играчкама, они решавају проблеме, развијају креативност, схватају како играчка функционише. „Гледање ових снимака је површнији ангажман“, истиче он.
Не можемо да побегнемо од тржишта
Дванаестогодишња Лена Младеновић се не љути уколико не добије жељену играчку, али се њена мајка Драгана труди да јој сваки пут изађе у сусрет. „Ми знамо да је то непотребно, али је ти поклони чине срећном“, каже Драгана. Сама филозофија тржишта је да се створи што више потрошача, а ми живимо у свету у којем је успешан онај ко може да купи што више ствари, указује психолошкиња Станојевић. „Успешно родитељство повезујемо са тим колико материјалних ствари можемо да обезбедимо деци.
„Ако је нама бренд битна ствар, дете ће то осећати, па ће било каква залагања за скромност у теорији бити само двоструки стандард“, упозорава она.
Деца прате трендове, родитељи их у томе подржавају, a чувена реченица којом награђују понашање деце: „Ако будеш добар – купићу ти нешто“, има везе са потрошачком културом, објашњава она.
Потрошачка култура: Како су жеље постале основне потребе
Пре неколико година, Лола је са мамом дуго чекала у реду испред продавнице да би купиле неку од нових луткица које су се тада појавиле. Због велике гужве, најтраженији производи нису остали на полицама, већ су били постављени одмах код касе. Децу привлаче животиње и јарке боје на амбалажама производа који се у продавницама постављају тако да буду у висини њихових очију, објашњава Горан Петковић. Овакве понуде се заснивају на познавању људске психологије. „Принцип задовољства је основни принцип. „Ми имамо потребе, тежимо да их задовољимо, али ако у томе не успемо, ствара се фрустрација“, каже психолошкиња Станојевић.
Биолошке потребе нам омогућавају да преживимо, а тржиште ствара нове, које раде по истом принципу, сматра она. „Развијамо се када контролишемо принцип задовољства и стављамо базичне потребе под контролу ради неког вишег циља“, додаје. Лолину собу сада краси нова колекција играчака, разнобојних плишаних љубимаца којих жели да има што више.
Деци је јако битно да не буду искључена из њихове вршњачке групе, али би родитељи могли да сведу куповину на разумљиву меру тако што би правили дугорочне планове, попут, на пример, даривања празницима или за рођендан, и истрајавали у томе, објашњава психолошкиња. „Требало би да похвалимо дете када није превише захтевно и да принцип задовољства заменимо принципом реалности тако што ће му се показати да не мора све што пожели да добије одмах. „Ако научимо дете да размисли шта му је стварно потребно и да нечега можда мора да се одрекне, постављамо јасне границе и тако га најбоље припремамо за стварни живот“, истиче Станојевић.
Кристина Кљајић
Извор: ББЦ
