Пише: Дејан Илић
Није прошло ни две недеље од њеног постављања на платформу, а британски председник владе стигао је да са своје двоје деце, обоје тинејџери, одгледа нову Нетфликсову серију „Адолесценција“. Што га међу његовим суграђанима не чини нимало посебним. Милиони Британаца пожурили су да што пре одгледају причу о дечаку убици. Сваки пети или шести житељ Британије до сад је (највероватније са својом децом, ако их има, и ако су у годинама главног јунака серије) одгледао серију.
Међу њима, и многи посланици у британском парламенту. Серија је на њих оставила тако јак утисак да сада предлажу да се она стави у школски програм и да се о њој у школама обавезно разговора с ученицима. Сва је прилика и да су ученици (заједно са својим родитељима/старатељима) већ одгледали серију, тако да остаје само овај други, по свему тежи део – разговор.
Није само публика у Британији с добрим разлозима остала опчињена серијом. И другде је она, као у Британији, на врху листа гледаности, не само на платформама, него уопште, укључујући дакле и редовне телевизијске програме, обично гледаније од програма на платформама. Искусни гледалац ће на први поглед (погрешно) закључити да је реч о још једном стандардном Нетфликсовом производу: актуелна, запаљива (никога не оставља равнодушним) тема спакована у гледљиву, али тек површно елаборирану причу. Тема привуче публику, а занатски добро урађен посао задржи је пред екраном.
Кад се стигне до краја, пак, гледалац схвати да осим теме саме по себи заправо није ни добио причу, ако под причом подразумевамо садржај релевантан да се разуме дата тема (узмимо за пример две недавне по свему другом одличне серије: политички thriller „The Diplomat“( 2023/24) и сф о суперјунацима „Supacell“ (2024)).
У приказима серије најчешће се нагласи да је реч о дечаку изложеном утицају друштвених мрежа. Под тим утицајем дечак убије своју другарицу из разреда. Међутим, сама прича није склопљена према истинитом догађају и стварним карактерима. Ствари стоје много горе: низ случајева у којима су дечаци ножем изболи девојчице навео је једног од двојице аутора серије Стивена Грахама да уради „Адолесценција“ (поред адолесценције, што се намеће само по себи, превод наслова могао би бити и одрастање, сазревање, можда чак и пубертет, ако се има у виду да је у мотивацијском средишту приче (трауматично и осујећено) сексуално сазревање главног јунака).
То би био британски контекст серије. На први поглед делимично неприкладно, трагичне несреће од 3. и 4. маја у Србији биле би довољан разлог за домаћу публику да с грчом у стомаку гледа серију.
Хоћу да кажем, тинејџерско насиље је глобална појава. Тешко да постоји то срећно место на свету где публика не би тренутно садржај серије могла болно повезати с личним искуством. То је сигурно један од разлога што серија широм света, тамо где су садржаји Нетфликсове платформе лако доступни, привлачи огромну пажњу, судећи према подацима о гледаности. И свакако није једини. Што се приповедног и визуелног умећа тиче – серија је урађена маестрално. Сама вештина њених креатора – поред Грахама, други аутор серије је Jack Thorne, а режирао ју је Philip Barantini– оставља без даха (не претерујем, ако ју је гледао, читалац зна на шта мислим, ако није, нека је погледа).
Торна већ знамо, он је био аутор још једне овогодишње изванредне Нетфликсове серије – „Тoxic Town“. Барантини, пак, поновио је у „Адолесценција“ поступак из свог филма из 2021. „Boiling Point“ – свака епизода серије је један једини кадар.
Ако читалац није гледао серију, помислио би сад да је она урађена као позоришна представа. Само што, изузев треће епизоде, напросто није тако. Иако је реч о једном кадру, то јест једној камери, перспективе се мењају од крупних до општих, укључујући ту и снимање с дрона, а од интимних сцена наизглед с лакоћом се прелази на такозване масовне сцене и обратно. Камера је заправо стално у покрету и вештина с којом је то урађено, када се има у виду колико је планирања и вежбе потребно за то (на пример рад са великим бројем статиста) – заиста, да поновимо, оставља без даха.
Импресиван је и рад глумаца: од Овена Купера као дечака убице Џејмија Милера, самог Грахама (отац), Кристи Тремарко (мајка) и Емили Пејс (сестра), па до, рецимо, Ешли Вотерс (детектив) до Ерин Дороти (психолошкиња) – редом сви блистају.
То како је серија урађена (у сваком аспекту, од сценарија, дијалога посебно, до изведбе) јесте њена велика врлина и можда, истовремено, једина, али потенцијално крупна мана. Да ли ћемо то видети баш као њен велики недостатак дословно зависи од наших очекивања од серије. Ако помислимо да би у причи требало да видимо како је дечак постао убица – то нећемо добити. Начин на који је серија направљена не дозвољава ту врсту елаборације и скокове у прошлост да би се истакли кључни моменти у мотивационом ланцу на чијем је крају кобна, смртоносна реакција дечака.
Потпуно је изостао и фокус на жртви. О девојчици знамо да је по свему судећи била жртва осветничке порнографије. Слике њених голих груди нашле су се на мрежама. На понижење је, као и већина њених вршњака, одговорила увредом. Као непривлачног и стога сексуално неактивног, обележила је дечака убицу. Он је пак пре тога покушао да јој приђе и „искористи“ њену тренутну рањивост. Искористи је под наводницима, јер се дечак ломио, како је касније о томе причао, између жеље да заштити девојчицу и злоупотреби је.
Серија „Исконска Америка“: Са друге стране неистражене дивљине
У миљеу у коме је прича смештена, дечаци без сексуалних активности обележавају се као особе у недобровољном целибату („инцел“ је енглески термин). Дакле, тринаестогодишња девојчица, такође жртва насиља, с подсмехом је обележила тринаестогодишњег дечака као „инцела“. У свету снажно обновљеног (а пре ће бити изнова креираног) патријархата, нови модел тобоже традиционалне мушкости (каква се деци безочно намеће, не само преко друштвених мрежа, управо у тој адолесцентској осетљивој доби, као погубни циљ, као коначно одредиште одрастања и сазревања) не може се носити с таквом увредом.
Један крак приче наводи нас на помисао да је то био окидач, ако не и кључни разлог за убиство. Али, прича не би била добра да је то једини њен крак у вези с мотивацијом дечака. У изванредној (заправо, све су изванредне) трећој епизоди гледамо разговор у затвору (поправном дому) дечака и психолошкиње. Сам карактер дечака ту нам се даје као други могући разлог за убиство. Реч је о изузетно интелигентном и обавештеном детету, али плахе нарави. То што лако губи контролу над својим емоцијама и постаје агресиван, сугерише нам се, могло би га уз понижавање на мрежама одвести у убиство.
Наравно, ту је и породица, по свему обична, а то значи – родитељи пуни љубави и попустљиви према својој деци. Можда је требало да буду строжи и имају више контроле над животом дечака, рећи ће отац. Али нису били, поред осталог и зато што он није хтео да буде груб и насилан као његов отац, покушаће да објасни. На све то долази и окружење у школи – ми не можемо да будемо сад и психолози и саветници деци, немамо капацитете ни времена за то, пожалиће се један наставник другом. Слике школе, у свакој појединачној сцени – редом су слике немоћи.
Коначно, свет се променио. Добићемо у причи и сећања родитеља – како су се упознали и како су почели да се забављају, те како је то забављање изгледало. С таквим искуством, они су практично слепи у окружењу у коме одрастају њихова деца. Они то окружење не разумеју и немају смернице да се кроз њега крећу. То ће бити експлицирано када син детектива (иде у исту школу с дечаком убицом) објасни оцу на шта треба да обрати пажњу у истрази и крене да му тумачи шта значе сличице у порукама његових вршњака. Као дечак убица, и син детектива је мета изругивања осталих ученика.
Сам детектив не само да то не види, него и када наслути, када му његов дечак немушто скрене пажњу на то да га исмевају, реагује неприкладно и у складу с оним искуством које носи из свог детињства и односа са својим оцем.
У том чвору могли би се тражити разлози за убиство. Свака епизода замишљена је у ствари као опис једног контекста релевантног за разумевање шта се заиста догодило: 1 – систем/држава; 2 – школа; 3 – индивидуални карактер; 4 – породица. Само што нам прича не допушта да све то узмемо као информације довољне да се изведе закључак. Делимично, томе је тако због избора начина да се исприча прича. Да поновимо, одлука да се свака епизода смести у један кадар не допушта елаборацију елемената који се у њој појаве. Стога, ако серији приђе очекујући одговор и објашњење, гледалац ће остати ускраћен.
Рецимо, у завршној, изузетно потресној сцени (немогуће је „спојловати“ причу, њена напетост не састоји се у ишчекивању да се, рецимо, открије ко је убица, иако се серија погрешно најављује као крими прича; уместо тога, реч је о скици за једно могуће социолошко и психолошко истраживање узрока и мотива), очајни отац понавља да је морао бити бољи. Али, гледалац из приче не добија ништа од онога што би било потребно се схвати – бољи у односу на шта.
С обзиром да је све урађено беспрекорно, аутори серије заслужују поверење, а оно би се састојало у прихватању претпоставке да њихова намера није ни било то да понуде одговор и објашњење. Свако паметан зна да начелних одговора и објашњења за сваки конкретан случај/трагедију нема. Стога су нас изабраним поступком приповедања довели у позицију сведока. Али не сведока посматрача, него сведока учесника. Ми о кобном догађају добијамо исто онолико информација колико их имају и други (изузев родитеља, можда) карактери у причи. Питања која муче њих, муче и нас.
Случај Биковић: HBO је поклекао под вјештом пропагандом Украјине
Одатле стиже позив да се серија гледа с децом, да уђе у школе, да постане нека врста обавезне лектире. Не због одговора, него због разговора на које подстиче и заједничког тражења одговора.
(Није најважније за серију, али можда вреди заграде: сасвим другачији приступ видели смо у подједнако изванредној серији „Mare of Easttown“. И то је прича о дечаку убици. Само што се њен аутор одлучио да пружи одговоре: насликао је детаљно миље и изврсно мотивисао актере приче. Та прича не позива у првом кораку на акцију, не указује на хитност да се нешто предузме. Она буди саосећање. Код „Адолесценција“ саосећање је такође ту, али у другом плану. У првом плану је прека потреба да се одмах реагује. Филм „Рudderless“ из 2014, говори пак о младићу масовном убици, али је у тој причи такође нагласак на саосећању са – уместо да се изненади и згрози, нека читалац прво погледа филм – младим масовним убицом и његовим оцем. На тренутке ће се учинити и да „Адолесценција“ позива на такву емпатију према дечаку, поготово када у трећој епизоди пита психолошкињу да ли јој се барем мало свиђа (у неким тумачењима то се види као питање са сексуалном конотацијом; ја то нисам тако разумео), али је дистанца према њему у причи ипак исувише чврста – ту је реч о покушају да се разуме, а не да се саосећа. У поређењу с другим сличним делима, „Адолесценција“ је много више позив да се буде активан и нешто предузме, него да се пасивно гледа и реагује само емоцијама.)
Један од аутора серије Торн већ неко време залаже се не само за забрану мобилних телефона у школама, него и за забрану уопште – по њему, деца млађа од 16 година не би смела да користе мобилне телефоне, као и да без надзора родитеља излазе на друштвене мреже. Пошто су одгледали серију, многи посланици британског парламента придружили су се Торновом захтеву. Сама серија, пак, паметнија је од свог аутора – у њој нема основа да се закључи да би та забрана била прикладна и ефикасна мера.
Читаоцу би могле пасти на памет и неке друге мере – сексуална едукација тинејџера, феминистичка еманципација, те оспособљавање младих да излазе на мреже свесни опасности којима би тамо могли да се изложе и како да се од њих заштите, на пример. Али, нико од нас понаособ није довољно паметан да то осмисли и спроведе.
У том смислу, серија не само што упечатљиво поставља питања, него и крајње искрено и примерено признаје да одговор не може дати ниједан појединац, па чак ни тако талентовани приповедачи као што су Торн и Грахам. Одговор мора да тражи и пронађе заједница. Њихово је било да уверљиво прикажу проблем и скицирају смернице. И у томе су сасвим успели на један импресиван начин.
Само, ако заједнице уопште више и има. И ако смо „ми“ као њени чланови уопште више свесни да неке ствари морамо радити заједно, јер само тако их је могуће урадити. Овде не мислим само на Британију, чији су осећај заједништва темељно разорили такозвани неолиберали (свака њихова веза с либералима само је случајна), било конзервативци попут Маргарет Тачер, било лабуристи, какав је био Тони Блер. Виртуелне заједнице на друштвеним мрежама само су, због недостатка стварних заједница, раширени и прихваћени привид, често лажан и погубан, онога што се иначе подразумева под заједницом.
Када се садржаји тих виртуелних заједница излију у стварност, добијемо причу из „Адолесценција“ и онда видимо стварну фрагментисану и дезоријентисану заједницу неспособну да сама себи помогне. Очев позив или опомена да је морао бити бољи, у том колективном контексту, одзвања као глас заједнице у очају.
Како у Британији, тако и у добром делу света. Или, да не идемо тако широко, останимо у Србији. Не мислим овде само на очигледну неспособност да се изађе на крај с догађајима од 3. и 4. маја. Не мислим ни на брзину (светлости) с којом је некомпетентна и недобронамерна власт покушала да те догађаје потисне у страну, избрише их из свести житеља Србије. Не мислим ни само на вишемесечне херојске покушаје актера текуће побуне да се заједница обнови и оспособи да одлучује у своје име о животно важним питањима. Мислим управо на дечака убицу.
Ми смо у тој мери разваљено друштво и политичка заједница, да је један такав „дечак“ успео да нам се наметне као вођа. Можда, док гледамо серију, треба да је видимо и као скицу за покушај да се објасни како нам се то десило.
Извор: Пешчаник
