Пише: Давор Џалто
Александар Вучић и његов режим су поражени. Поражене су и неке друге ретроградне политичке опције, као што су Социјалистичка партија Србије и Српска радикална странка. Србији је требало више од три деценије да се ослободи ових политичких термита који су од државе (уз свесрдну помоћ неких ”демократских” и ”грађанских” опција) направили рушевину – за грађане, а за себе мафијашку структуру за владање и богаћење.
У неком од бројних текстова и интервјуа насталих у протекле две године, рекао сам да је после протеста на београдском тргу Славија 22. децембра 2024. Вучићев режим већ поражен, али да ће још неко време наставити да се креће ”у ваздуху”, попут оних ликова из цртаних филмова који пређу преко ивице стене и наставе да се крећу над провалијом пре него што схвате да испод њих нема никаквог ослонца. Тај ход изнад провалије је трајао скоро две године.
Режим је коначно срушен на изборима 25. октобра 2026. Вучић је поражен од стране ”студентског покрета” који су покренули пленуми студената универзитета у Србији, а који је у међувремену постао широки грађански покрет.
Након пада надстрешнице железничке станице у Новом Саду 1. новембра 2024, Србију је захватио талас протеста, те блокада саобраћаја и институција. Циљеви ових протеста нису били од почетка јасно дефинисани и мењали су се током времена.
Почетном спонтаном изливу незадовољства грађана вишегодишњом корупцијом, криминализацијом друштва и репресијом режима, дат је у почетку конкретан циљ: да се утврди одговорност за пад надстрешнице и да се одговорни казне. Тражило се, дакле, не да се смени режим већ да ”институције профункционишу” како би почеле да раде свој посао. У овом контексту су изјаве доскорашњег председника Србије Александра Вучића и покушај његовог тобож ангажовања у овој ствари дочекиване паролом ”ниси надлежан”.
Јасно је међутим било да институције не могу да профункционишу онако како би требало док год су АВ и његов криминални режим на власти (више о томе).
Идеја како протести нису протести за смену власти већ за процесуирање одговорних за пад надстрешнице и одблокиравање институција је потом замењена идејом како је потребно променити не само режим већ цео ”систем”.
Оно што је постало посебно занимљиво јесте да се промени ”система” приступало применом аутентично демократског принципа самоуправљања, и то у целом друштву а не само у оквиру студентских пленума. Тако су почели да се организују ”грађански зборови”.
Уместо (корумпираних и нефункционалних) политичких партија, пут је тражен у непосредној дискусији и одлучивању на локалу (по узору на студентске пленуме на факултетима). Одлуке локалних зборова би онда требало координирати са другим зборовима. Самоуправљање би тако представљало алтернативу не само Вучићевој аутократији, већ и партократији али и корпоратократији – која је углавном присутна у ”развијеним демократијама”, тј. у недемократским системима познатим као системи ”либералне демократије” (више о томе).
Ово је отворило пут демократизацији друштва применом алтернативних модела у односу на прихваћену праксу парламентаризма (која, уз то, није ни функционисала на начин на који је замишљена од успостављања вишестраначког система у Србији). Масовност протеста је, у том тренутку, обезбеђивала легитимитет за ванинституционално политичко деловање, и потенцијалну имплементацију другачијих модела организовања и доношења одлука у ситуацији појачане репресије и одсуства жеље режима да прихвати ситуацију у којој је остао без легитимитета, чиме је уводио друштво у још већу нестабилност. Једно од важних питања у том тренутку је било како на најбољи и најефикаснији начин искористити потенцијал и енергију генерисану протестима (више о томе).
Кулминација ове фазе антирежимског и антисистемског деловања је била протест у Београду одржан 15. марта 2025. на коме се окупило око 300,000 људи.
Убрзо је, међутим, постало јасно да не постоји довољно расположење да се крене путем радикалнијих промена. Како због притисака са стране којима су неке фракције унутар покрета подлегле, али и због, чини се, већинског расположења унутар друштва, превладао је став да борбу треба наставити унутар парламентарног система, те кренути у припреме за неке будуће изборе. Борба против система је замењена борбом против режима, унутар постојећег система.
Овоме је допринело и то што студентски пленуми, као носиоци промена, нису развили алтернативне канале комуникације са ширим друштвом, што би омогућило не само информисање јавности њиховом раду, идејама и плановима, већ и ”пуњење” јавне сфере алтернативним садржајима у односу на оно што се може наћи у постојећим како режимским тако и опозиционим медијима.
Ово је отворило простор нережимским корпоративним медијима да покушају да ”преузму” протесте, како би се показало да између странака ”демократске опозиције” и студентског покрета заправо и нема разлике. Овоме су тежиле и поменуте странке које су излаз из сопствене политичке клиничке смрти виделе у преузимању протеста или симбиози са студентским покретом.
Додатна тешкоћа се састојала у томе што студентски пленуми нису завршили процес израде програма који би темељно и јасно изложио циљеве борбе и визију политике ка чијој реализацији се тежи.
Проблем у вези са формулисањем програма је био јасан – програм мора рећи нешто о разним стварима, од економске политике до односа према Косову, Републици Српској, Русији, Кини, ЕУ… Ово би нужно довело до подела како у покрету, тако и у јавности. (Мој предлог у сврху формулисања једног таквог програма читаоци могу пронаћи овде).
Превођење протеста у оквире парламентаризма је тако захтевало неколико контрадикторних ствари. Требало је понудити неки програм око ког би се окупила будућа листа кандидата – али би формулисање и објављивање таквог програма било заправо штетно по кохезију и масовност покрета. Требало је такође и саставити листу кандидата – будућих посланика, што је опет значило примену принципа политичке репрезентације, која је у колизији са принципом директне демократије и врло ограничене и привремене личне репрезентације како би се реализовали конкретни задаци.
Решење је пронађено у фактичкој редукцији (пред)изборног циља на оно што се у почетку порицало као циљ, а без чега је било јасно да не може бити никакве промене – рушење режима Александра Вучића.
Састављање програма се наставило, али он до избора није завршен. Сажета верзија програма је дата будућим посланицима на потписивање, али документ није званично објављен. Још једна верзија је јавности стављена на увид непосредно пред почетак предизборне тишине, 22. октобра увече.
Ову тактику су неки назвали продајом ”мачка у врећи”. Међутим, могло би се аргументовати, да је и ”мачак у врећи” у датој ситуацији боља опција од Вучићевих добро познатих мачака изван вреће.
Остаје, наравно, да се види да ли су појединци и интересне групе ушли у цео процес како би покушали да искористе студентски покрет, и невероватну енергију коју је он генерисао, зарад сопствених интереса, а не да би радили у општем интересу – чиме би се фактички приватизовало оно што је остварено као велико друштвено и демократско достигнуће.
Почетак званичне кампање је био обележен не само изливом очекиваног лудила од стране режима и њему наклоњених медија и интелектуалца, већ и крајње поражавајућим наступима појединаца са ”студентске листе”. Осим енормне стручне и политичке некомпетентности, неки су показали и склоност ка афирмацији френолошких теорија. Међутим, услед референдумског карактера избора – ”за” и ”против” Вучића – то, на срећу, није битније утицало на подршку ”студентској листи”.
Изузетним напорима, непрекидним радом и енергијом стотина па и хиљада људи – који су при томе били изложени немилосрдним притисцима од стране режима – остварен је неоспоран резултат. Грађанима Србије је враћена нада да је могуће променити друштво на боље.
Поред смене режима, велики резултат представља и елиминисање досадашње већински паразитске парламентарне опозиције из политичког живота, барем у облику у коме је она до сада функционисала. Студентски покрет је тако елиминисао и власт и досадашњу опозицију. Опет се показао исправним стари историјски увид, да је могуће мењати друштво ако се људи окупе око неке идеје, добро организују и координирају своје активности. Још једном је демонстрирана снага коју могу имати слободни и одговорни грађани.
Уместо револуције, десила се еволуција. Сменом Вучићевог режима показан је смер у коме могу кренути и грађани других европских земаља, којима је доста празних прича њихових корумпираних политичара и репресивних система, од којих не добијају ништа осим насиља, лажи и све лошијег животног стандарда. Ако смогну снаге, и грађани многих ЕУ земаља би могли демонтирати сопствене недемократске режиме, али и саму бриселску ”кулу од слоноваче”.
Оно што сада предстоји Србији је још теже од управо обављеног задатка – поновна изградња смислене јавне сфере, функционалне и колико-толико демократске државе, успостављање владавине права, грађење институција, одолевање спољним притисцима, обрачун са криминалом, спречавање економског колапса…
За почетак најважније, да се обезбеди да се остварена победа не претвори у одложени пораз, его-триповима или различитим облицима унутрашњих и спољних притисака, уцена, подмићивања… до којих ће извесно доћи.
Време карневала пролази, а на ред долази досаднија, комплекснија, институционална политика, са свим својим изазовима.
Пише: Аутограф
