Piše: Davor Džalto
“Dok Si-En-En ne pošalje svoju ekipu u Beograd, nema znakova de će u Srbiji doći do političkih promena.” Ova rečenica je nedavno objavljena u tekstu S. Kostića za nedeljnik Vreme. “CNN” u ovom kontekstu, možemo tumačiti ne samo kao konkretnu medijsku kuću, već i kao zgodan simbol zapadnih, pre svega američkih mainstream medija.
Stvari stoje upravo suprotno. Kada CNN i druge velike medijske kuće počnu da o dešavanjima u Srbiji izveštavaju redovno, detaljnije i u udarnim terminima, to će biti znak da neće biti realnih promena. To će biti znak da je već doneta odluka koga će američki politički i business centri moći podržati (a njih će onda američki vazali, poput Velike Britanije i EU, slediti), što znači da je sa tim nekim “novim/starim klincima” već postignut dogovor, tako da se osigura da sve ostane isto, i kada (formalno) dođe do promene.
Već sam više puta pisao o tome kako i zašto pobeda nečega što bi ličilo na autentičnu demokratiju ne odgovara nikome, osim najvećem delu građana Srbije. A građani Srbije su velikim delom zbunjeni i uplašeni (ne bez razloga), ucenjeni, egzistencijalno ugroženi, uronjeni u pojednostavljene ideološke narative, skloni (kao i građani širom našeg vrlog globalnog kapitalističkog sveta) da nasedaju na propagandu i jeftine manipulacije.
Pri tome, ako bi se i formirala opcija koja ne bi bila ni režimska ni postojeća opoziciona (budući da su postojeće opozicione opcije pretežno em lažno opozicione, em kompromitovane, em nesposobne i korumpirane), i ako bi imala dobar program i plan rada (i kratkoročno i srednjeročno), ako bi i dobila većinsku podršku građana Srbije, svaki potez koji bi novoformirane vlasti povlačile, a koji bi bio u interesu građana Srbije, nailazio bi na žestok otpor struktura moći (i domaćih i inostranih), budući da bi ti potezi bili direktno suprotstavljeni tim strukturama. A surovost, kojom vlade i korporacije odgovaraju u sličnim situacijama, nikada ne treba potceniti.
Šta je potrebno učiniti kako se opet, posle godinu-dve dana, ne bi bilo u poziciji da nema značajnije promene na vidiku, dok se poljuljani režim učvršćuje u svojoj represivnosti? Šta je potrebno učiniti kako se ne bismo probudili u još većoj distopiji, u kojoj ovaj put neće biti ni nezavisnog ni slobodnog univerziteta, niti bilo čega drugog što nije privatizovano i pod kontrolom bilo domaćeg bilo stranog (političkog i korporativnog) establišmenta?
Davor Džalto: Franjo, episkop rimski koji ”ništa nije uradio”
Ako je već napravljen širok konsenzus da je, umesto više revolucionarnim putem, potrebno ići na izbore sa nekom novom listom, novih i kvalitetnih ljudi koji nisu vojnici nijedne od postojećih stranaka, korporacija ili ambasada, onda je jako važno da se što pre napravi i objavi program oko koga će se ta nova lista okupiti, i razraditi strategiju implementacije tog programa i taktiku političkih bitki.
Najveći izazov u vezi sa ovim će biti to što jednom kad se rešenja personalizuju (npr. kada se budu znala imena ljudi sa liste, ili kada neki od tih ljudi uđu u parlament ili u buduću vladu), to će otvoriti put pritiscima, ucenama, potkupljivanjima… kako bi ako ne svi, onda bar neki “preleteli”, ako ne formalno onda suštinski, i krenuli da rade u interesu istih onih koji su i do sada bili protiv svake autentične demokratizacije zemlje.
Zatim će krenuti manipulacije i strategije “hajde da i ove ogadimo ljudima i isprljajmo što je više moguće”, kako bi prosečan birač digao ruke i bio u fazonu “nema ništa od ovoga” i “svi su isti”. Zato će biti jako važno ko su i kakvi su ljudi koji budu na toj listi. Nema tu nikakvih garancija, ali ima pokazatelja koji mogu da ukažu da li se od nekoga može očekivati odgovoran rad i ponašanje i sa kojim stepenom verovatnoće. (Da li je neko, svojim radom i talentima, napravio nešto kvalitetno u životu, da li taj neko priča prazne priče ili ne – su neki od važnih pokazatelja).
Kako ne bismo čekali da se CNN na Kosovo, pardon, u Srbiju vrati, kako bi nas obavestio o promeni koja to neće biti, potrebno je razvijati alternative kanale komunikacije. Jako se kasni sa pravljenjem nekog dobrog online kanala informisanja, koji bi predstavljao glavni izvor informacija za sve koji podržavaju građanske proteste. Kardinalna greška je bila prepuštati studentske/građanske proteste Scilama i Haribdama režimskih i korporativnih medija – jer ni jednima ni drugima nije u interesu demokratizacija zemlje.
Prvi će iste demonizovati i minimizirati, drugi će ih koristiti za pravljenje profita i za takvo formatiranje poruke da – kada to korporativni bordovi budu odlučili – proteste i njihovu energiju mogu “spakovati” na za njih profitabilan način (npr. iskoristiti njihov potencijal i kredibilitet kako bi se nekoj opozicionoj stranci, sa kojom je već postignut deal dao veći značaj i moć).
Osim toga, alternativni kanali i podcasti bi mogli ne samo da umnogome spreče manipulacije, već i da građanima ponude neka nova lica, nove teme i načine govora o njima, tako da glasači mogu da čuju i vide kako se i o čemu može razgovarati, i da predokuse kako može izgledati javna sfera u jednom demokratičnij
Izvor: Autograf.hr
