Пише: Давор Џалто
Социјалистичка Федеративна Република Југославија је била држава иза које је стајала идеја, и то значајна, велика идеја. То не значи да је СФРЈ била идеална, не значи да није било репресије, да није имала полу-ауторитаран систем, гомилу проблема, и сл. Али то је била држава која је на много начина отелотворавала неке од идеала модерног периода, попут идеје о једнакости, друштвеној мобилности базираној на меритократији, прогресу, важности и општој доступности образовања и здравствене заштитите.
Она се такође базирала на идејама независности у односу на империјалне силе, идеји самоуправљања, а афирмисала је и политику несврставања на међународном плану.
Државе настале распадом СФРЈ представљају системе чија је сврха да сервисирају пословне и политичке елите (унутар и изван тих земаља), исцрпљујући домаће ресурсе, ослањајући се на постојеће институције и процедуре, или опет на утицајне појединце који обезбеђују сервисирање корпоративних и личних интереса (наравно на штету највећег броја грађана).
Безнађе изазвано бесперспективношћу и општом кризом смисла, осиромашењем, дужничким ропством, и бруталном, непрекидном капиталистичком индоктринацијом путем свих расположивих медија, доводи до тога да многи грађани одустају од активног учешћа у политичким процесима или се, насупрот томе, радикализују, прихватајући и неке од најмрачнијих познатих идеологија.
Политички активна (либерална) ”средина” се покушава представити као нешто ”умерено” у односу на ”екстреме”, и као заправо једина алтернатива нарастајућем радикализму.
Потешкоћа је у томе што је и та ”средина” заправо екстремна у свом либералном светоназору, било да се залаже за даље дивљање неолибералних и корпоративно-фашистичких политика, било у свом повратку на ”умерене”, деветнаестовековне форме либерализма (као веома конзервативне идеологије), где се афирмише снажна и ”суверена” национална држава (са ”одговорним” капиталистичким системом).
А повратак на конзервативне идеје из европске прошлости је знак несхватања савремених политичких процеса, безидејности, одумирања духа, и неспособности да се на креативан начин приступи свету око нас и данашњим изазовима.
У Хрватској, у одсуству снажне прогресивне идеје и политика које би афирмисале достојанство и добробит грађана, у јавном простору се нормализује (нео)усташтво. Усташтво, укључујући и његов савремени ”римејк”, представља идеологију импотентних кољача, те оних исфрустрираних психопата који не би баш да кољу (пре свега из естетских разлога) већ би више да ”цивилизирано” и стерилно решавају ”проблем”, а проблем су увек ”други”.
Најтужнији су противници оваквих и других (мање екстремних) ”десних” опција који, на граници малоумности (а често и иза те границе), карактеришу појаве о којима је овде реч као ”анти-еуропске” феномене, с којима се ”не може у цивилизирани свијет”.
Управо супротно, расизам, ксенофобија, неофашизам, и други облици антидемократских и антихуманих тенденција су (опет) део мејнстрима Запада, и веома ”ин”. Не равноправност, демократија, људске слободе и права, већ управо расизам, ксенофобија, (корпоративни) фашизам и тоталитаризам се испостављају као доминантне ”Западне вредности”, које су прошле ”тест историје”, а успешно су извезене и у многе друге делове света.
Идеја света слободних и равноправних је поражена (бар привремено), а тријумфовала је идеја о ничим ограниченој експлоатацији и поробљавању, зарад профита и власти базираној на манипулацијама и репресији.
Босна и Херцеговина је једна од најтужнијих територија бивше Југославије. Они којима су пуна уста ”независне” и ”суверене” државе БиХ су исти они који подржавају институцију тзв. ”високог представника”, који је у реалности (нео)колонијални управитељ, без икаквог демократског легитимитета, али зато са фараонским овлашћењима која му је империја дала, како би се осигурало да интереси империје буду ефикасно заштићени.
Тренутни ”високи представник” има ту незгоду што је, као политички отпад Четвртог Рајха, у ситуацији да мора да спроводи и политику Рајха и политику империјалног центра с оне стране Атлантика, а то више нису нужно компатибилне политике.
То наравно не спречава колонијалног управитеља да, у сарадњи са доминантним политичким и интелектуалним елитама БиХ, ради на разарању свега што би могло личити на демократско и правно устројство тог франкенштајна од државе, који је направљен управо како би се спречило његово нормално функционисање.
О интелектуалном и моралном суноврату оних који су се, црнохуморном игром историје, нашли на позицијама интелектуалне и политичке ”елите”, довољно говори то што они не виде контрадикцију између залагања за разбијање Југославије, као нечег доброг и легитимног, и залагања за очување постојеће БиХ, по сваку цену, као нечег нужног; између залагања за БиХ као ”суверене”, ”демократске” и ”правне” државе, и залагања да ”високи представник” и империјални прокуратор у виду (тренутно одсутног) америчког амбасадора воде политику; између ”противљења национализму” и залагања за националну државу; између безрезервне подршке империјалним ратовима и терору које је су САД спроводиле и спроводе широм света, и подршке Палестинцима у Гази…
Наравно, ову ситуацију достојну луднице користе оне политичке елите које су се кроз дуги низ година специјализовале за то да на причи о националном питању шире своју моћ, корумпирају целокупно друштво, обезбеђујући себи, својим сродницима и пријатељима привилегије и значајна финансијска средства, онемогућавајући способне, талентоване и некорумпиране људе да се развију и дају свој максималан допринос читавом друштву.
После пада аутократског режима Мила Ђукановића, Србија се пробила у сам врх када су у питању дуговечни аутократски режими на европском југу. Потпуно у складу са најсавременијим тенденцијама вођења политике у ”најразвијенијим демократијама”, и српска јавна сцена је заменила улоге са душевном болницом – све што је нормализовано у јавној сфери делује толико поремећено, да вероватно није далеко дан када ће душевне болнице постати малобројне оазе смисла и здраве памети.
Политичке и пословне елите, медији и (квази) интелектуалци су подељени на тобож два супротстављена табора, оне који подржавају до бола корумпирани и насилнички режим, и оне који, зарад жеље да они ”зајашу”, причају бајке о неком замишљеном ”Западу” и њиховој посвећености слободи и демократији (док су заправо посвећени само својој сопственој самопромоцији, нераду, и жељи за моћ и брзо богаћење).
То је разлог због кога је студентски покрет у Србији у протеклих годину дана донео новину у политичком животу, као реализацију многих идеја које су (иако маргинално) већ биле присутне у јавности. Афирмацијом аутентично демократског (самоуправног) начина одлучивања, и неприхватањем да буду изманипулисани и кооптирани (бар не тако лако и брзо) ни од власти ни од (квази) опозиције, отворен је ”трећи пут”, за који остаје да се види куда иде и докле ће стићи.
Колоније настале распадом СФРЈ се тако налазе директно под управом колонијалних гувернера, или су опет под управом локалних мафијаша који функционишу као вазали у односу на империјалне господаре.
Под притиском локалних моћника, крупног капитала и недемократских тенденција које долазе са стране (укључујући ту и Запад), страдају слобода и демократија, али и капацитет да се некада у будућности почне водити политика која би била више у интересу грађана.
Мањак компетентности, квалитета и знања међу елитом се компензује вишком жеље за моћ, корумпираношћу и бахатошћу. Уместо решења се нуде малоумне приче о светлој будућности која прати ”ЕУ интеграције” и потреби да се достигну неки стандарди ”развијеног” и ”демократског света”, под чим се мисли на нешто нејасно али свакако добро, иако у пракси то најчешће значи достизање неких других ”стандарда” из тог ”развијеног” и ”демократског света”, попут полицијске бруталности, успостављања државе надзора, растакања правне државе, корпоративне диктатуре, прекаријатског положаја грађана, разарања образовног и здравственог система, и приватизације јавне сфере која од друштва прави лудницу на отвореном.
Иза држава насталих распадом СФРЈ не стоји никаква велика идеја, већ нешто што личи на дадаистичко-надреалистички концепт (без концепта) који је ту како би успостављеним структурама моћи омогућио што дуже и што потпуније пљачкање, демонстрацију силе и одавање привида неког поретка који (опет привидно) има политички карактер.
Ако тражите кривца – њих има много, и нису сви подједнако криви. Међутим, што би рекао главни лик у филму ”В фор Вендета”, довољно је и само стати пред огледало.
Извор: Аутограф.хр
