Пише: Давор Џалто
(или како су ствари углавном јако компликоване)
Поједностављивање и свођење ствари на црно-беле слике је мајка заблуда – кад год су у питању комплексне ствари, а друштвени процеси су, по дефиницији, веома комплексни. ”Анђели” vs. ”демони” је метод сазнања који углавном ништа не објашњава, али зато генерише поједностављену реалност. Ако желимо нешто да разумемо, и да нешто на темељу тог разумевања променимо, онда је радикално поједностављивање (које ће, при томе, учинити да се добро осећамо у самопроглашеној улози ”анђела”) последње што желимо. And yet…
У ретким ситуацијама је радикалан редукционизам користан као тактика, не зато што се тиме нешто објашњава, већ зато што се тиме артикулише и усмерава акција. То је корисно, али је, уколико остане без критичког преиспитивања, истовремено и јако опасно, јер лако може одвести у заслепљеност и фундаментализам, као и самозаљубљеност ”анђела”, који помисле да су непогрешиви, и да, штавише, имају дужност да по свом нахођењу обликују друштвену реалност. Свака реч критике, па и најдобронамерније, се не само дочекује као напад, већ се онај који упућује критику доживљава као ”демон”, достојан презира ако не и уништења.
Када се пре више од једне деценије успостављао режим Александра Вучића, писао сам и говорио о томе да тај режим – са политичком историјом и биографијом главних актера – неће отићи са власти без озбиљнијег хаоса. Није била неопходна претерана памет да се тако нешто антиципира – иако је и то мало неопходне памети недостајало код оних (нео) либерала од којих се тада могло чути како је то сад неки нови АВ, како је сад друга ситуација (јер сад Запад подржава АВа), како нема више повратка на старо, и како је најважније остати на ”европском путу”, чему је АВ посвећен, и томе слично.
Не знам шта је било ко очекивао од Слобиног министра информисања и Шешељевог шегрта, чији се комплекси ваљда и са месеца могу видети. Било је ту, наравно, и ”граЏанистичких” опортуниста, који су, вртећи мантре о ”европском путу”, ”западним вредностима” и ”страним инвестицијама”, оберучке пригрлили Вучића, чији им је режим омогућио задржавање или стицање позиција, утицаја, новца…
Технократско-аутократским стилом владања (према унутра) и послушничко-”стабилократским” (према споља), АВ је успео да на своју страну преведе многе ”граЏанисте” као и многе ”патриоте” – глуматањем неког новог и ”cool” момка; неке зато што су опортунисти, који ће за гуму од џипа дати и сопствену позадину, а неке зато што је причао причу која је ишла ”низ длаку” њиховим идеолошким преференцама.
Посвећен ”европском путу” и ”вредностима”, ”стратешком” партнерству са САД-ом, али и ”челичном” пријатељству са Русијом и Кином, бранећи Косово и Републику Српску, АВ је постао момак за све (влажне) снове како медиокретенских ”граЏаниста” тако и (подједнако медиокретенских) ”патриота”.
Удварај се, лажи, поткупљуј, уцењуј… док не преузмеш и не скупиш довољно, а онда можеш и да застрашујеш и принуђујеш; то је стари систем успостављања ауторитарне контроле, који и даље добро ради. Све то време буди понизан према онима споља, до мере која је мало too much и за оне којима ништа кинкy није страно.
Оно на шта сам протеклих десетак година покушавао да укажем је да, колико год АВ био генератор многих проблема, он није узрок главних проблема Србије. Он је њихов симптом. Чињеница да је неко као он могао доћи на власт, уз толику подршку грађана Србије, и остати на власти тако дуго – опет уз значајну подршку грађана (без обзира на све манипулације, пропаганду, притиске, уцене, поткупљивања…) – јесте индикатор проблема.
Чињеница да је његова мајка-партија, Шешељева СРС, у периоду после петооктобарских промена (изузев првих неколико година) па до формирања Српске напредне странке, била појединачно најјача партија – јесте индикатор проблема. Чињеница да је Социјалистичка партија Србије не само опстала, већ се временом консолидовала и постала опет значајан политички фактор – јесте индикатор проблема. Чињеница да се масовно ”прелеће” из једне партије у другу, када прва сиђе са власти а друга се попне на власт (и то не само међу ”обичним” чланством већ и међу партијским и државним функционерима) – јесте индикатор проблема. Чињеница да је развијан модел привреде којим се грађани претварају у јефтину и незаштићену радну снагу (при чему се трују на различите начине, неквалитетном храном, лошом водом и ваздухом, ментално…) – јесте индикатор проблема.
Колико год да је СНС, ауторитарним партијским поретком и спремношћу на сваку врсту гадости, лажи, манипулација и насиља, наследио политички ДНК СРСа, СНС је заправо најбољи ученик СПСа. СПС је партија која је на трагу позних (еx)КПЈ кадрова успоставила систем дубинске корупције друштва и технократије. СПС је обезбедила контекст у коме је главна идеологија технологија власти (зарад материјалног и политичког профита), у чију сврху се може рећи, заступати и чинити било шта – промовисати неолиберализам, национализам, ”социјализам”, југословенство, српство, Тита и Дражу, Косовски бој и ММФ, мултикултурализам и шовинизам.
Није овде, дакле, реч о злим, примитивним и заосталим ”националистима”, насупрот демократски опредељеним и образованим ”граЏанистима” – поларизација чија имбецилност која вређа интелигенцију и добар укус свих који их имају. Оно на шта желим да укажем је да радикална редукција на опције (добри и паметни) ”ми” и (лоши и глупи) ”они” најчешће служи томе да се (1) јако сузи опсег тема и идеологија у јавном дискурсу, и да се онда, у тако суженом простору, разлике максимално заоштре како би се створио привид политичке динамике, и да се тиме (2) замаскира оно по чему су те међусобно ”супротстављене” опције – заправо исте или веома сличне.
А то по чему су mainstream опције исте или веома сличне јесте посвећеност (А) технологији сопствене власти, партократији, клијентелизму, различитим облицима недемократичности и (Б) реализацији дубинских друштвених промена које се крију иза приче о ”транзицији”, ”европским вредностима” или опет приче о ”националним интересима” и ”српству” (односно, у комшилуку, о ”хрватству”, ”бошњаштву” и сл.).
Те промене, под фирмом (бесконачне) ”транзиције”, или опет ”одбране српства”, се тичу извлачења економске супстанце из земаља-колоније, профиту који стичу домаће и међународне business и политичке елите, те интеграцији региона у међународне корпоративне токове, при чему, тобож ”опозициони” медији, промовишу матрицу о неизлечивој заосталости и неспособности домаћег сектора, ”позициони” медији активно граде слику (и на бази те слике реалност) која промовише бизарност, насиље и лудило као обрасце пожељности, док се систем образовања разара како би се све од поменутог успоставило и учврстило.
Глуматање, фолирање, изигравање правде позивањем на право, лажне дипломе, лажна звања, лажна представљања, лажне биографије, лажни животи, лажни људи… то је наслеђе СПСа, то је парадигма на лажи засноване технократије, коју је (уз успоне и падове) даље развијао ДС, а до савршенства довео СНС.
Реч је такође и о томе да није важно само реаговати на исправан начин, већ и реаговати благовремено. То што ћете некоме дати праву терапију пошто је већ умро, неће бити нарочито корисно. Другим речима, важно је уочити најдеструктивније политичке факторе и процесе, и деловати против њих благовремено, како не би дошло до гангрене друштвеног ткива. А за то је потребно не само дати праву дијагнозу (што је далеко од једноставног), већ и постићи широк консензус о курсу деловања.
После ужаса 90тих година, било је неопходно послати на депонију историје све политичке опције, њихове представнике и промотере, који су, у земљи, били најодговорнији за разарање друштва. Не зато што је све зло дошло од њих (јер није), и не зато што су они који су дошли после њих били посвећени демократији, слободи, напретку земље и добробити свих њених грађана (јер претежно нису), већ зато што се тиме прави отклон, успоставља неки систем одговорности, и шаље порука политичким актерима да се не могу понашати као им падне на памет, уронити у криминал, насиље, корупцију, медијско лудило… и након тога се понашати као да је све то било сасвим у реду, као да се ништа нарочито није десило, и као да се сва одговорност може пребацити на појединце.
Што је можда и најважније, уклањањем са политичке сцене горепоменутих организација и идеологија, и са њима повезаних појединаца, жељом и одлуком критичног броја грађана, сами ти грађани би послали поруку самима себи – да озбиљно схватају политику, тј. живот своје заједнице, и да се не понашају као размажена, неодговорна и не претерано бистра деца.
Али, авај, не само грађани Србије, него грађани убедљиво највећег броја земаља се заправо понашају као неодговорна и не нарочито бистра деца, одакле и долази спонтани импулс да се готово никада не преузима одговорност за било шта. Крив је увек неко други.
Многи не желе да чују болну истину да је јако мало режима у људској историји који су се могли одржати без подршке довољног броја грађана (шта год се у појединим периодима сматрало ”режимом” и ”грађанином”). Једноставно, опресивни режими су ту не само зато што постоји апарат насиља и пропаганде, већ због тога што постоје они који су послушни и који пристају на пропаганду. Корупција постоји не само зато што има оних који покушавају корумприрати, већ и оних који радо бивају корумпирани.
Ситуација се, у међувремену, додатно усложнила, међународне околности су се промениле, методе манипулације постале много разрађеније и моћније, па самим тим и потреба за увиђањем и разумевањем комплексности коју сам поменуо на почетку.
Уз многе друге процесе, које овом приликом није могуће ни само побројати, дошло је до даље деградације политичке сфере, која је готово у потпуности корумпирана, сведена на ”менаџерисање” политичких процеса, партократију и власт најгорих, уз подршку моћних корпоративних и политичких центара изван земље.
Најновији талас протеста у Србији схватам као покушај разрачунавања са читавим овим наслеђем, покушај ”прочишћења” и поновног конституисања аутентично политичке сфере, а кроз њу, заправо и поновног конституисања друштва. Покушаји ”виђенијих” опозиционих партија, и са њима повезаних интересних структура, да се ”огребу” о протесте и да се покажу као потпуно посвећени идејама протеста је чисто паразитирање, начин да се ствари, тобож, мењају како би остале исте. ”Уталите се, децо”, направиде неки ”deal”, јер ”тако ствари функционишу” – то је порука коју демонстрантима шаљу позиционе и опозиционе странке, као и амбасаде.
И многи су за то више него спремни, гладни брзог профита, колико год мали био. Једно-два појављивања у етаблираним (позиционим или опозиционим) емисијама масовне кретенизације, и већ су циљеви за које се тобож боримо заборављени, већ су колеге и грађани, са којима смо се тобож борили, само маса од које треба профитирати. А када ту дође још више медијске пажње, па гума од џипа, па цео џип, па стан, па вила, па тапшање по рамену у неком замку… започиње преображење бизарних примитиваца, од медијског тоалет папира у ”озбиљне играче”, који схватају да ”нема ‘леба” од демократије и слободе. Они онда увиђају сву ”мудрост” СПСа, ДСа, и СНСа, па крећу да посвећено промовишу неку нову алтернативу, да предлажу читав низ промена – наравно, са циљем да све остане исто.
Ново ће бити то што ће се неки нови бизарни примитивци придружити старим бизарним примитивцима, обједињени жељом за влашћу и прихватањем, како би празнином (јер они немају шта друго да понуде осим примитивизма, испразности, бизарности и општих места) покушали да надоместе празнину која је у њима. А велика концентрација испразности није тек пуко – ништа, то постаје црна рупа која кида друштвено ткиво пре него што исто ишчезне, пршавши неповратно ”коризонт догађаја”.
Проблем, дакле, није примарно у томе да ли нека опција ”десничари” или ”левичари”, већ да ли је реч о неким осмишљеним, интелигентним, аутентичним позицијама, са којима је могуће смислено полемисати. Или је реч о политичком кичу. А српска политика већ јако дуго није ништа друго него – кич, који се креће у распону од сладуњавих наратива до ноћне море.
Извор: Аутограф
