Пише: Давор Џалто
Реч ”теологија” се користи у различитим значењима. Овде ћу указати на три начина на које је могуће схватити теологију, иако је јасно да се и у теолошким праксама, а посебно у друштвеном животу хришћанства, ова значења често мешају и преклапају без јасних граница.
Теологија као мистичка пракса
Теологија схваћена на овај начин не имплицира прибављање неких информација, односно поседовање неког посебног знања о Богу. То пре свега значи задобијање мудрости Божје, односно способности да се зна, види и разуме на начин сличан ономе како Бог познаје свет.
Ово знање, као мудрост, се не односи толико на ”шта” колико на ”како”. Хришћански теолози од Евагрија Понтијског, Оригена, Климента Александријског, Григорија Назијанског, па све до савремених аутора попут Владимира Лоског, су теологију и теолошко схватање непосредно повезивали са молитвом, светошћу, вером, светлошћу, љубављу и лепотом.
Једини метод који је адекватан за барем делимичну вербализацију овако схваћене теологије је апофатика. Изражавање теологије као мистичке праксе/искуства представља тежњу да се изрази неизрециво. Стога, из перспективе ове теологије, нема смисла анализирати или ”сецирати” неки ”објекат” анализе. Уместо тога, ова теологија тежи да сачува тајну Богопознања омогућавајући учешће у тој тајни.
Истина ове теологије није унапред (за)дата, она нема принудни карактер, није нужност. Она се конституише кроз љубав, она је производ слободе, њоме се афирмишу наше стваралачке способности. Овако схваћена теологија је неодвојива од мистичке праксе и литургијског жртвоприношења. Вербални израз ове теологије често користи парадоксалне формулације, доксолошки језик, тропове, метафоре, алегорије, афоризме, телесне покрете, мимику, као и хумор.
Међутим, управо због самих средстава којима се овај метод служи, лако га је могуће банализовати и фалсификовати. Уместо да се често парадоксалним формулацијама изрази неизрециво мистичко искуство (дакле ватра горуће љубави), под маском ”мистицизма” и ”апофатике” често наилазимо на испразне фразе, интелектуалну и духовну стерилност, или, једноставно, на потпуне бесмислице.
Тривијалне глупости, и манипулативне лажи се често рекламирају као нека мистика и дубоки духовни увиди. Стога треба бити опрезан да се не помеша озбиљна и правилна употреба апофатике са њеним површним имитацијама.
Теологија као академски дискурс
Теологију је могуће схватити и као аналитички и критички дискурс, те као академску ”дисциплину” која своје методе дели са другим хуманистичким дисциплинама.
Теологија као академска дисциплина има дугу традицију. Њу је, с једне стране, могуће разумети као нешто комплементарно мистичкој пракси, као интелектуални дискурс који не почива на тензији између молитвено-мистичког и стицања посебног знања о, рецимо, историји цркве, патристичкој теологији итд. Али, са друге стране, има и оних који виде тензију па и јаз између ово двоје.
Многи истраживачи и универзитетски предавачи теологије често гледају ”са висине” на неуке монахе, неретко исмевајући њихово схватање вере, као што има и доста оних по манастирима (али и на епископским катедрама) који у академској теологији не виде никакво смислено богословље већ празнословље, које служи само личној сујети. Вероватно су и једни и други донекле у праву.
Неки сматрају да је неопходно направити јасну разлику између теологије као академске дисциплине и ”духовности” не зато што је једна по себи боља или виша од друге, већ зато што се разликују како по методама које користе тако и по циљевима.
Теологија се понекад чак назива и ”науком”, што звучи веома чудно у, рецимо, савременом енглеском језику, где ”наука” не значи просто ”знање” уопште, већ се првенствено односи на ”природне” науке, нпр. физику (уп. ” Theology is scientific reflection on the divine revelation which the Church accepts by faith as universal saving truth” International Theological Commission).
У данашње време није реткост наићи на оне који теологију схватају као синоним за ”студије религије”, тј. неконфесионално истраживање религијских појава, при чему има мало или нимало места за личну веру или молитву, где се чак агностички или атеистички став овако схваћених ”теолога” сматра чак и предношћу.
Теологија као идеологија
У свом друштвено-политичком животу, теологија често функционише као идеологија, где се религиозни наративи, симболи и интерпретације користе како би се осмислила политичка сфера, да би се објаснили, рационализовали или афирмисали поједини друштвени процеси и политичке институције.
Теологија као идеологија је, у највећем броју случајева, кроз историју, служила да оправда доминантне политичке системе и њихове структуре моћи, осим у случајевима када су ови били отворено антихришћански или антицрквени. Овакву теологију преферирају и држава и институционална црква.
Међутим, могуће је, у контексту операционализације теологије у конкретном друштвено-политичком контексту, говорити и о пророчкој теологији која је често имала другачији карактер.
У овом случају теологија може функционисати као критички дискурс, када појединци или маргинализоване групе говоре, ауторитетом који долази од самог Бога, против оних на власти. Пример за то налазимо у познатој причи из Старог Завета о сусрету пророка Илије и цара Ахава: ”И Ахав пође у сусрет Илији. А када виде Илију, Ахав му је рече: ‘Јеси ли ти онај који доноси невољу Израелу?’ А Илија му одговори: ‘Не доносим ја невољу Израелу, него ти и дом оца твога, јер ти си напустио заповести Господње и пошао за Валима’.” (1 Цар 18:16-18)
Образац је познат: они који критикују властодршце често бивају оптужени да су ”проблематични”, да само праве пометњу, или да мрзе колектив коме припадају, да не деле вредности тог колектива, или да су ”издајници”. Они на власти се, наравно, проглашавају промотерима народних интереса, онима који бране народ и државу, док заправо бране друштвене структуре које их држе на власти и сопствене интересе. Тако није ”цар” (тј. политичке структуре моћи) тај који доноси невоље Израелу, већ пророк Илија постаје претња Израелу.
Исувише позната прича. Колико пута смо чули да неко делује ”антисрпски” или ”антируски” када изнесе критику политичких елита у тим земљама? Често чујемо да је неко има ”антиевропски” или ”антиамерички” став и деловање када се појединци или групе усуде да критикују корупцију, неспособност или ароганцију западних политичких и пословних елита, а посебно њихову империјалну политику и структурно насиље које промовишу капиталистичке структуре моћи.
Ако неко критикује недемократски, па чак и антидемократски карактер наших савремених политичких и идеолошких система на Западу, највероватније ће га исте те структуре моћи оптужити да је ”непријатељ демократије” и биће срећан ако не заврши на улици или иза решетака, у некој савременој верзији Гулага и Гвантанама за преваспитавање кривомислећих.
”Теолошки анархизам” (или теологија као критички дискурс)
Међутим, осим овог општег обрасца који често проналазимо у начину на који се они на власти односе према својим критичарима, горе наведени библијски цитат ову динамику смешта у религиозно-метафизички контекст где пророк делује у Божје име против конкретног експонента политичке моћи и њене злоупотребе, која води у идолопоклонство.
Дакле, суочени смо са питањем како се религиозне идеје и наративи односе према политичкој моћи и њеној злоупотреби, и како можемо, у том контексту, артикулисати еманципаторску улогу теологије?
Политичка теологија артикулише хришћански однос према друштвено-политичкој сфери. Када се ово чини на исправан начин (бар из моје перспективе), резултат је парадоксалан.
Парадокс произлази из парадоксалног присуства хришћана, хришћанства и Цркве у овом свету. Хришћани су ”грађани” Царства Божијег, али су и грађани земаљских друштава, градова и држава. Парадокс је резултат напетости између есхатона и историје, где смо позвани да трансформишемо свет који ”лежи у злу”.
”Овај свет”, који је у Новом Завету супротстављен Царству Божијем, не означава ”свет” у целини, нити ”материјално” (насупрот ”духовном”). Појам ”овог света” треба разумети као посебну логику бића која свој израз налази у нужности и смрти. ”Свет” као творевина Божја постоји да би се преобразио у царство слободе и ушао у заједницу са Богом.
У политичкој сфери се логика ”овог света” манифестује на парадигматичан начин. Та логика се заснива на моћи и доминацији (чак и када имамо разне законе и демократска средства којима се кодификују односи моћи и покушавају спречити њене злоупотребе или њена концентрација). Због тога теологија треба увек да води рачуна о процепу који постоји између хришћанског фокуса на стварност Царства Божијег – као метаисторијске реалности – и логике нужности која је везана за наше постојање у овом свету. То значи и да је неопходно одржавати напетост између не само Цркве као иконе Царства Божијег (која се манифестује у литургији) и државе (као институције ”овога света”), већ и између Цркве као иконе и цркве као институције.
Ово је извор мог ”анархистичког” теолошког приступа, односно мог приступа теологији као критичком дискурсу. То подразумева критичко преиспитивање структура моћи и угњетавања, без обзира на форму коју могу да поприме, а у име људске слободе и достојанства.
Хришћанска теологија нас учи да се у историји не може успоставити Царство Божије. Царство Божије је ”ново биће”, засновано на слободи и љубави. То, међутим, не би требало да буде изговор за пасивност.
Теологија као критички дискурс значи да треба да останемо будни, активно и креативно ангажовани на разоткривању, делегитимизацији и, коначно, размонтиравању структура моћи и нелегитимних манифестација моћи, без обзира на облик који структуре моћи могу попримити, без обзира да ли се оне звале аутократске, либералне, ”демократске” или ”хришћанске”.
Ово, из хришћанске перспективе, није нешто што хришћани чине у име неког апстрактног хуманизма, већ то представља манифестацију њихове вере – да је свако људско биће икона живога Бога, и да слобода и љубав чине саму ”твар” наше есхатолошке егзистенције.
Извор: Аутограф.хр
