Пише: Давор Џалто
Де-колонијални дискурс је добио на значају опадањем модерних западних колонијалних сила, те ослобађањем (бивших) колонија од опресивне, а често и геноцидне колонијалне управе.
Зачудо, чини се да су многи истраживачи на Западу тек недавно открили идеју ”деколонизације”. Што је још интересантније, није неуобичајено да се ”деколонизаторски” дискурс примењује на типично колонијални начин, где се мисионарски жар ”просвећених (де)колонизатора” претвара у нове облике колонизације.
Велики део либералног политичког естаблишмента у САД и ЕУ, са својом свештеничком класом, проповеда о ”деколонизацији”, обично у комбинацији са добро познатом посвећеношћу ”демократији” и ”људским правима”, што се све сматра специфично ”западним вредностима”. Шта може бити погрешно у свему томе?
Погрешно је то што се под реториком ”демократије” афирмишу не- (а често и анти-) демократске политике, под слоганом афирмације ”људских права” се дешавају груба кршења људских права, а под изговором ”деколонизације” су на делу нови облици колонизације.
Узмимо недавни пример везан за спољну политику САД и ЕУ. Амбасада САД у Босни и Херцеговини је 18. априла 2024. године објавила следећу изјаву на мрежи ”X”:
”Сједињене Америчке Државе више од 30 година раде у име народа Босне и Херцеговине, те смо досљедно и снажно позивали политичке лидере да усвоје реформе које су потребне за напредак земље ка НАТО и ЕУ.”
Истовремено, Амбасада тврди:
”Овдје смо да промовишемо, штитимо и бранимо интересе Америке и били смо сасвим јасни по том питању: подржавамо суверенитет, територијални интегритет и мултиетнички карактер Босне и Херцеговине и подржавамо њену интеграцију у евроатлантске институције. Ти су циљеви заједнички нама и грађанима Босне и Херцеговине.”
— US Embassy Sarajevo (@USEmbassySJJ) April 18, 2024
”Свакоме ко помно прати дешавања у БиХ”, истиче се у истом саопштењу, ”сасвим је јасно ко је узрок тренутне политичке кризе у БиХ и ко заоштрава тензије у земљи”. Пошто је то ”сасвим јасно”, Амбасада и даље осећа потребу да исто прецизира за интелектуално невине читаоце својих постова: ”То није међународна заједница. Домаћи политички лидери су ти, а нарочито господин Додик, који посвећује много времена и енергије пребацујући кривицу за властите неуспјехе на друге.”
Било би тешко замисливо да једна амбасада, на овакав начин, иступа у јавност у било којој земљи са каквим-таквим степеном суверенитета (а подсетимо се да Амбасада тврди да је управо она посвећена суверенитету Босне и Херцеговине).
Тешко је замислити да би после оваквог иступа дипломатски односи између матичне земље и земље домаћина могли остати неоштећени, имајући у виду степен мешања у унутрашње ствари земље домаћина. Али не и у Босни и Херцеговини.
У ствари, редовно давање јавних изјава Амбасаде САД у Сарајеву, и амбасадорови чести коментари о актуелној политичкој ситуацији у земљи, заузимање страна у унутрашњим политичким дебатама, упућивање претњи и осуда демократски изабраних политичких лидера (шта мислили о њиховој политици и ”пословима”), потпуно су нормализовани.
Посебно је интересантно да Амбасада САД у Сарајеву истиче да је ту да ”промовише америчке интересе” (!?), док истовремено тврди да ”више од 30 година ради у име народа Босне и Херцеговине.”
Ова тврдња имплицира да су интереси САД и грађана Босне и Херцеговине на неки начин нужно хармонични и природно повезани, те да су САД саме себе овластиле да делују ”у име народа Босне и Херцеговине” (будући да грађани БиХ никада нису САД дали такве прерогативе).
Ово је јасна манифестација колонијалног, империјалног менталитета. Порука је јасна: ”Ми”, Империја, имамо своје интересе, али то нису само партикуларни интереси; они су, по дефиницији, универзални. Штавише, ”ми” смо ту да промовишемо ”ваше” интересе. Ако постоји било какав сукоб између ”наших” политичких и пословних интереса, ”наше” политике, ”наше” идеологије и интереса, политике или идеологије домородачког становништва — штета за домороце!
Ово само доказује да су староседеоци на ”погрешној страни историје”, а Империја и њени вазали ће се побринути да их науче ”цивилизованости” (процес који је историјски довео до многих геноцида).
Домороци, из империјалне перспективе, често немају капацитет да разумеју чак ни шта је у њиховом најбољем интересу, тако да империјални господар мора сам да преузме, премда невољно, тај тежак терет на своја (већ преоптерећена) плећа.
Да би промовисале своје интересе у Босни и Херцеговини, САД и њихови европски вазали, имали су два моћна инструмента. Један је политички – канцеларија ”високог представника”; други је војни – НАТО алијанса. Постоји и трећи, оперативан инструмент – стварање алијанси различитог трајања са локалним политичким елитама.
Садашњег ”високог представника” именује Steering Board of the Peace Implementation Council, који контролише САД, без икаквог демократског легитимитета.
Током година су и Board и ”Савет за имплементацију мира” престали да имају подршку Савета безбедности УН. ”Високи представник” делује у име Империје, као колонијални гувернер.
Током више деценија, разни ”високи представници” изводе траги-комични спектакл, у ком говоре о ”владавини права” и ”демократији”, док (користећи ”бонска овлашћења”) наступају као суверени, који су изнад сваког закона, газећи све демократске принципе. Империјални ”високи представник” одлучује о ”изузетку”, у складу са вољом оних у чије име делује.
Немачка, која је и сама вазална држава САД од Другог светског рата, покушава, понекад очајнички, да поврати свој статус важне европске силе и да створи барем полу-независтан спољнополитички простор за своје деловање (углавном без великих успеха).
Једно од игралишта на ком Немачка демонстрира своју снагу већ више од сто година је територија бивше Југославије. Уз значајну улогу у распаду Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и подршку НАТО бомбардовању СР Југославије 1999. године, Њемачка тежи да игра важну улогу у Босни и Херцеговини, тренутно преко немачког политичара, актуелног ”високог представника.”
Чини се да се господин Шмит не осећа ни мало непријатно у својој улози колонијалног гувернера у земљи и региону у којима још увек има људи који се сећају стравичних злочина које су починили немачки окупатори и њихови локални савезници у Другом светском рату.
Са ”високе” позиције колонијалног гувернера, Шмит се према локалном становништву односи као према дивљацима, које треба научити некој ”доброј старој” западној цивилизацији, заједно са демократијом и владавином права – дакле управо ономе што њему и његовој канцеларији недостаје.
Демократија и владавина права су, у ствари, смртни непријатељи колонијалног гувернера и његових империјалних господара. Да постоји владавина права, заснована на демократском легитимитету и демократском доношењу одлука, господин Шмит не би био на позицији коју тренутно има (нити би уживао у енормним примањима, која су ваљда тако велика како би њима, бар делимично, биле компензоване муке живљења међу ”дивљацима”).
Када оставимо по страни реторику и погледамо поступке западне колонијалне владавине на местима као што је Босна и Херцеговина, видимо шта у пракси значе ”западне вредности” – ова фраза у реалности имплицира тежњу ка неограниченој империјалној моћи, презир према демократији и владавини права кад год исте препрече пут империјалним интересима.
Ту је и крајњи презир према локалном становништву, њиховим интересима и њихој култури. Локални ”домороци” се третирају као инфериорни, они који треба да ћуте, буду послушни, и стоје погнуте главе сваки пут када колонијални господар проговори, директно или преко колонијалног управника.
Дакле, налазимо се у бизарној ситуацији — они који су често најгласнији по питању руске инвазије на Украјину, који предвиђају даљу експанзију Русије и који први критикују недостатак демократије у Русији и другим местима, су исти они који подржавају анти-демократске процедуре и институције, који подржавају радикално антидемократску политику и који се лако изнервирају ако њихови интереси нису промовисани у њиховим колонијама, у највећој могућој мери.
Због тога је ”колективни (политички) Запад” изгубио кредибилитет у очима многих, како унутар западне хемисфере, тако и (у много већој мери) ван ње.
Због тога се тврдње западних влада о промовисању људских права и демократије често доживљавају као лоша, па и болесна шала. Такво лицемерје има погубан ефекат на аутентично демократске покрете, чинећи рад оних који се заиста боре за слободу, демократију и људска права изузетно тешким.
Једина смислена теорија данашњих међународних односа је она коју је Ноам Чомски својевремено назвао ”мафијашким принципом” – Кум не толерише непослушност. Кум задаје партијску линију и очекује да је сви прате. ”Крдо независних умова” (како је Харолд Розенберг назвао маинстреам интелектуалце) је ту да обезбеди неопходну реторику као начин да се оправда и нормализује овако дубоко поремећен (и узнемирујући) дискурс.
Текст је изворно објављен на енглеском језику у Z magazine:“Can There Be a Non-Colonial US/EU Foreign Policy?”
Извор: Аутограф
