Пише: Давор Џалто
Различите идеје о некој врсти “уније” балканских народа и држава су предлагане у прошлости као одговор на спољне империјалне тенденције, и као начин да народи балканског региона обезбеде независнију и, по могућности, светлију будућност. Да ли је ово, међутим, реално? Може ли идеја о “балканској унији” и даље, у неком смислу, бити релевантна и плодоносна?
Ако под “унијом” подразумевамо нешто што личи на федерални или конфедерални државни аранжман, мислим да политичка унија народа Балкана, у догледној будућности, није реална. Формирање модерних нација заснованих на етничкој и верској припадности, те њихових националних држава, је био дуг процес, а у неким деловима Балкана он и даље траје. Успостављени национални идентитети, а често и непријатељства међу балканским државама онемогућавају, бар за сада, формирање неке снажније повезане политичке “уније”.
Осим тога, процес формирања националних држава никада није био једноставно питање “самоопредељења“ неког (замишљеног) претходно постојећег, непроменљивог колективног идентитета, који само чека да се пројави када дође до повољних историјских околности (као што је то био распад Отоманског или Аустроугарског царства). Тај процес је много компликованији, укључивао је и укључује, између осталог, утицај моћних спољних политичких актера, попут западних империја или Русије.
Уз то, формирање модерних националних држава је увек било насилно. Национална држава захтева не само потчињавање специфичној идеологији (национализму), ефикаснију централну администрацију унутар новоуспостављених граница националне државе, већ подразумева и формулисање “националног интереса”.
Баш као и национализам, “национални интерес” често почиње као нешто супротстављено владајућим империјалним интересима у датом региону (што га, у том погледу, чини еманципаторским), али исто тако често завршава као наратив који брани интересе оних који су на власти.
“Национални интерес”, једном када се одређена етничка/национална група еманципује од империје и формира своју националну државу, често постаје наратив који се сукобљава са другим локалним националним(истичким) наративима, или постаје изговор за успостављање или очување привилегија оних на власти. Тако сам националистички наратив којим се обећавају веће слободе и већа сигурност за људе на одређеној територији постаје извор тензија, непријатељстава и сукоба.
Поред традиционалних империјалних интереса на Балкану – турских, аустроугарских, немачких, британских, руских, америчких (од Првог светског рата), а недавно и кинеских – сведоци смо још једног великог извора утицаја: глобалних корпорација.
Спољне интересе и притиске артикулишу локалне политичке и интелектуалне елите кроз сложен процес навигације између интереса локалних структура моћи, екстерних интереса, те сукоба различитих идеолошких наратива које заступају многобројне интересне групе. Све то се често манифестује на парадоксалне начине.
Зато мислим да “балканска унија”, као потенцијално моћан политички субјект, који би обухватио највећи део, ако не и целину Балкана/Јужне Европе, није реална. Југославија је била пројекат у том правцу и није опстала (зашто не, покушао сам да сажето објасним у књизи Југославија: мир, рат и распад, где читаоци могу пронаћи анализе спољних фактора из пера Ноама Чомског, као и мој приказ унутрашње динамике југословенског друштва).
Локални интереси на Балкану, тензије и политички наративи су превише уситњени, исувише конфликтни и веома лаки за експлоатацију од стране свих оних којима не би била у интересу моћна мултинационална политичка унија, која би имала снаге да се одупре штетним процесима који долазе споља.
“Унија”, међутим, не мора бити замишљена у смислу (кон)федералног модела. Већи ниво сарадње и координације активности држава на Балкану може бити почетак. Одупирање притисцима који долазе од моћних држава и из корпоративног сектора би могло бити непосредан мотив за покретање ближе сарадње.
Ниједна држава појединачно (осим можда Кине) се не може борити против најмоћнијих глобалних играча данас. Још један разлог за кретање ка већем нивоу међусобне повезаности између држава Балкана могла би бити тежња да се спречи да постојеће тензије у региону ескалирају у отворене сукобе. То, међутим, неће бити могуће све док постоје владе земаља у региону које функционишу као експоненти империјалних интереса. А империјални интереси захтевају да регион остане фрагментисан и да се гаје националистичка и шовинистичка осећања како би иста могла бити експлоатисана како и када је то потребно.
Чак и када би се неким чудом у свим балканским земљама успоставиле просвећене, компетентне и добронамерне политичке елите, посвећене општем добру народа Балкана (шта год то конкретно значило), то би био само почетак. Да би се таква сарадња успоставила на стабилној, дубљој и одрживој основи (која би на крају водила некој врсти ближе интеграције), био би неопходан нови идеолошки наратив који би могао надићи постојећу фрагментацију како Балкана тако и унутрашњу фрагментацију појединачних друштава.
По мом мишљењу, било би корисно ако би такав наратив афирмисао неки облик левих идеја, широко схваћених. Тај наратив (и његова операционализација) би требало да избегне смртоносне замке капиталистичке (нео)либералне (не)демократије, баш као што би требало да избегне племенске, изолационистичке националистичке идеологије (које често стају на страну аутократа). Избегавање државно-комунистичког облика репресије се подразумева, али он ионако није више актуелан било где у региону или око њега.
Проблем је, међутим, што је веома тешко унапредити смислену левичарску агенду у постојећем идеолошком оквиру. Један од разлога за то је постојање моћне пропагандне индустрије. Међу многим спектакуларним достигнућима ове индустрије спада и “брендирање” једне конзервативне и недемократске идеологије – (нео)либерализма – као “левичарске” и једине “демократске” опције. Толико о апсурду у ком живимо.
Сваки покушај формирања политичких структура у региону које би, на пример, омогућиле већи степен независности у економској политици држава Балкана, био би под великим притиском пре свега западних центара политичке и економске моћи. Све балканске државе су у огромним дуговима, са дисфункционалном економијом, корумпираним политичким елитама и под одлучујућим утицајем mainstream медија.
Сваки озбиљнији покушај еманципације појединих држава или региона у целини изложио би та руководства и државе медијским, економским и политичким притисцима којима би се тешко могли одупрели без блиске сарадње са другим земљама у региону и добро дефинисане стратегије за “Balkanoexit” – тј. за излазак региона из корпоративно-империјалног загрљаја.
Грчки случај је поучан у овом погледу. Покушај поновног преговарања са “тројком” довео је до тога да је Грчка била третирана са егземпларном бруталношћу. Поента није била толико у томе да Грци пате (иако не бих искључио могућност да је и фактор перверзног задовољства у патњи “јужњака” играо одређену улогу), већ да се пошаље снажна порука свима другима којима би сличне идеје могле пасти на памет – не може се рећи “не” мафијашком boss-у.
Па ипак, само зато што околности за “balkanoexit”, или за формирање “балканске уније” (чак и лабаве) нису повољне, то не значи да не треба радити на стварању повољнијих околности за такав пројекат. Све важне иницијативе почињу великим и квалитетним идејама. “Балканска унија”, чак и ако је само лабаво замишљена и без високог нивоа интеграције, могла би се заснивати на привржености следећим вредностима и принципима:
Слобода мисли и говора. Под различитим типовима опресивних идеолошких наратива, комбинованих са елитним и корпоративним интересима, разне врсте слободе, пре свега слобода говора и мисли, су изложене нападима широм западне хемисфере (а такође и у остатку света). Слободно мишљење и слободно изражавање су предуслови за стварање слободнијих и демократскијих друштава.
Квалитетно и свима доступно образовање. Ово је од виталног значаја. Ниједно друштво се није суштински развило без квалитетног образовања. Образовни систем је већ дуже време на удару, и у већини места где је и постојала нека озбиљнија традиција формалног образовања, образовање је у великој мери замењено или једноставном индоктринацијом или просто обуком за неки технички посао (или комбинацијом оба).
Квалитетна и свима доступна здравствена заштита. Док војни буџети вртоглаво расту, а јаз између супер-богатих и већине становништва се повећава до невероватног нивоа, из медија добијамо поруке како је боља и ефикаснија здравствена заштита за све једноставно немогућа. Истина је да то веома могуће. У питању је идеолошки избор — да ли ћемо ми, као друштво, изабрати да обезбедимо добру здравствену заштиту за мањину најбогатијих или за све.
Реконструкција јавне сфере. Јавна (политичка) сфера је углавном приватизована, било од стране аутократа или од стране корпоративног сектора. Јавну сферу морамо реконструисати као сферу аутентичног политичког дијалога који ће представљати темељ за доношење политичких одлука.
Поновна афирмација и проширење људских и грађанских права. Људска и грађанска права треба проширити и афирмисати у много већој мери него што је то данас случај, чак и у деловима света за које смо рутински навикнути да мислимо да та права штите у веома великој мери. Ту спада и ЕУ, где је посвећеност људским правима сада постала више симболична и реторичка, са тенденцијом даљег урушавања.
Владавина права. Легитимни закони и правни систем у целини треба да буду хумани, доследни, осмишљени тако да штите појединца и друге субјекте друштва, и да буду у служби друштва у целини. Систем који фаворизује богате или моћне није систем правде већ систем неправде. Упркос томе, хумано друштво није оно у коме “влада закон”. Хумано друштво се заснива на култури саосећања, сарадње, поверења и узајамне подршке, где је закон ту да се примени само када ми, као људска бића, закажемо.
Производња здраве хране и брига о природи. Регион Балкана има потенцијал да буде лидер у заштити животне средине и производњи квалитетне, органске хране. Да би се овај потенцијал у пуној мери развио неопходно је најпре зауставити загађења која су већ присутна што због неадекватне регулативе што због непримењивања или селективног примењивања прописа који већ постоје а који се тичу екологије.
Ови предлози ни на који начин нису “револуционарни”, иако су у супротности са утврђеним вредностима, принципима и “гвозденим законима” преовлађујуће капиталистичке идеологије. Развијање политика око ових принципа би створило не само јача и хуманија друштва на Балкану – то би такође могла бити порука наде и подршке сличним покретима широм света, и база за њихово умрежавање како би се ојачао фронт демократских, еколошких и слободарских тенденција у свету.
Текст је изворно објављен на грчком језику у часопису ин Τὸ Κοινόν Τῶν Ὡραίων Τεχνῶν, Септембaр 2024/21, 22-25. Оригинална верзија текста на енглеском језику је објављења на порталу З Нет, под насловом “‘Balkan Union‘ and ‘Balkanoexit’”.
Извор: Аутограф
