Пише: Бојан Муњин
У животу београдског писца Дарка Тушевљаковића (1978.) од малена су се стапали радост сретног одрастања, са шоком рата који му је почетком 90-их у парампарчад разбио ђетињство, и натјерао га на тегобно лутање по земљама бивше државе. Рођен је у Зеници, рано ђетињство провео је у Макарској, а у основну школу ишао је у Задру у тренутку када почиње рат. Сели се с родитељима у Панчево и још којекуда, па у Крагујевац, гђе завршава Филозофски факултет, да би се коначно скрасио у Београду. Његово литерарно писмо представља стога спој сјећања, мрачних трагова, снова, породичних траума и смираја у животу који се мора наставити. О томе јасно говоре његови романи: „Сенка наше жеље“, „Јаз“, „Јегермајстер“ и „Узвишеност“, као и књиге кратке прозе: „Хангар за снове“, „Људске вибрације“ и „Накнадне истине“. Добитник је Андрићеве награде и Награде Европске уније за књижевност. У најновијем Тушевљаковићевом роману „Карота“, који говори о Задру пред рат и о прошлости која нас увијек сустиже, не недостаје ни туробне и грубе стварности, као ни ђетиње доброте и фине и меланколичне фантазије.
У једном разговору сте споменули да припадате генерацији чија је прошлост расцијепљена на вријеме „прије“ тих ратова и на оно „послије“ њих. Какво је то осјећање?
Интересантно је да што више време пролази, можда то има везе са старењем или са мојим дозревањем, све више размишљам о том тренутку када се време расцепило на то „пре“ и „после“. Годинама сам, у ствари, сматрао да сам неко кога то није превише погодило. Можда је то зато што сам, у тренутку када је та велика држава престала да постоји био довољно мали, дечак од тринаест година, да не осетим баш пуну трагичност и потресност тих збивања. Међутим, како године пролазе, имам утисак да се све више враћам на то време и размишљам како је, без обзира ко којој генерацији припада – немогуће превазићи тај тренутак.
Зашто?
Тај тренутак 1991. године се не може превазићи зато што онај живот који смо живели до тада се није наставио него се дефинитивно завршио и од тада смо почели да живимо, како год је ко знао и умео, неки нови живот. Ми који смо живели пре тога и ми који живимо после тога нисмо потпуно исти људи. Ти догађаји су нас неповратно променили и зато их је немогуће превазићи.
У том смислу ви у роману „Карота“ говорите о „два Давора“, о два ваша главна јунака. Како ти ликови живе заједно у истој особи или како ми у животу живимо са својим расцијепљеним „ја“ у себи?
У мом роману покушавам да кажем да тај први „ја од пре“, мора нужно да буде потиснут, да би „ја после“ могао да живи. У књизи се ради о потиснутим сећањима и о несвесно заборављеним стварима из прошлости, јер ако желимо даље да живимо, врло је тешко оно прво „ја“ држати и даље активним. Већина људи покушава да тај прошли живот држи у некој сенци, да би могли наставити да живе, али чињеница јесте да их та сенка и даље прати. Немогуће је побећи од трауматичне прошлости, а тешко је и живети са њом. То је проблем са којим се не суочава само мој јунак у роману, нити само ја у животу.
Крај романа је готово драматичан: Нина, ђевојка главног јунака, напушта га у једном тренутку, јер не зна тко је он…
Тако је. У роману сам моје јунаке поделио на две категорије људи: на оне који су проживели минимум „два живота“ и сву ту трауму и на оне који су географски били удаљени од тих ратова и у некој урбаној ушушканости мање-више мирно живе своје животе. Главни јунак током деведесетих силом прилика мора да мења градове и адресе становања и да пролази трауматична искуства, а његова девојка живи читав живот у Београду, у општини у којој се родила. Питање које се, надам се, у роману поставља јесте колико неко може да буде емпатичан, или да све то разуме, ко све то није проживео. Прошлост јунака поткресаних крила може да буде нерешив проблем…
Какве слике у нама ствара трауматична прошлост?
У роману сам покушавао да што прецизније описујем догађаје, моје јунаке у њима и ствари из прошлости, стварне и измишљене, али насупрот томе, прошлост у мојој глави суштински није прецизно послагана. У стварности сећање и не може да буде прецизно: размишљам како су моји родитељи у Задру прошли кроз све то и како су све то доживели, како сам ја кроз то прошао и моја млађа сестра и како су различите генерације прошле кроз исту трауму и какав је њихов однос према томе. Размишљам о људима који су почетком 90-их отишли из тих својих првих живота и започели своје друге животе, али и даље, на пример, причају говором из тих првих живота. Људи који су из разних крајева отишли под притиском из својих домова и дошли у Србију – они и након 30 година говоре језиком који су оставили у том свом првом животу. Духови прошлости и даље живе, потиснути или не; ми их чујемо свакодневно и често нам стварају шум у глави.
Чини се да за вас као писца и свједока прошлих догађаја, деведесете године – онда када сте били још недозрели ђечак – као да представљају двориште мрачних игара.
Различити моји романи и приче јесу смештени у тај период, али мислим да је за мене увек примарна камерна драма и судбине, лични проблеми и односи међу људима. Оно што је около и испод тих људских односа је временски и просторни оквир који је мени остао угравиран у памћењу: крај 80-их, деведесете и двехиљадите све до данас. У роману „Јаз“ ја се у другом делу бавим једним врло туробним животом у Шумадији, у Крагујевцу, који је некад био индустријски гигант, а којег су почетком 90-их звали „долином глади“. Бавио сам се у том роману студентским животом који је тада био и сив и жут, али то није био друштвено хисторијски роман. Мени је било примарно да опишем једну породичну драму коју је најприродније било сместити у тај период.
У роману „Карота“ та трауматична прошлост некако вири иза сваког угла…
Да, „Карота“ је много личнији роман, јер ту заиста постоји жеља да причам о периоду мог дечаштва који сам провео у Задру. У том граду сам доживео тај први и вероватно највећи расцеп у континуитету мог живота. Ту можемо да кажемо да постоји равноправна жеља да причам о једном посебном времену као и о јунацима и њиховим судбинама у том добу, али и о животу уопште. С треће стране, има доста мојих прича које би могле да се подведу под жанровску књижевност: фантастику, хорор, социјално-психолошку драму, што се онда често удаљава од неког искључиво блиског историјског окружења.
У роману „Карота“ бавите се насиљем који се догодио у Задру још прије него што је тај рат почео, при чему се суздржавате од националног одређења и жртава и насилника. Зашто?
Своје јунаке не апострофирам по националној основи зато што је у сијасет сцена у роману потпуно јасно ко је ко, ко се како изјашњава и ко је на којој страни. Друго, о томе шта смо проживели 90-их и након тога толико се непрестано говори, да се чини да нико те догађаје није спреман да пусти и да уђе у неки трећи живот. Вероватно је због тога мени спомињање именом, Срба и Хрвата, малтене постала профана ствар. Те приче ко је коме шта урадио пре 30 година, и да су то нужно чинили Срби, Хрвати, Муслимани или неко трећи, већ како се са које стране гледа – толико су се умножиле да је мени као писцу непријатно да некоме стављам упрошћене националне етикете на чело.
Али национална мржња јесте била окидач насиља у 90-има.
Да, али у књижевности тај опис, „он је био Хрват, она је била Српкиња“ јесте јефтино коришћење пречице и ја то нећу да радим. Те речи су се у нашим крајевима кроз употребу пуну мржње упрљале и офуцале. Према томе ко и како у мом роману нешто говори, како се понаша и како шта ради – за што ми на овим просторима имамо силом прилика јако добро истренирано и ухо и око – јасно је и ко је ко и ко је шта.
Данашња млада генерација чини се да поново жели поставити питање о томе тко је све одговоран за оно што се у прошлости догодило. Што ви мислите о таквој врсти критичког става?
Моје мишљење је вероватно мањинско, али ја мислим да ако се непрестано будемо освртали на прошлост питајући се ко је крив, желећи да истерамо правду, нећемо далеко стићи, јер су сви ти наши ратови у 90-има изгледали различито од села до села. Како конкретно мислимо да све то распетљамо? Колико ће још генерација људи проводити своје животе, бавећи се свим тим местима у Хрватској и Босни и Херцеговини, Словенији, Србији и где све не, покушавајући да утврде чињенице ко је тачно шта урадио? Можемо то заувек да истражујемо, да спроводимо пројекте који ће истерати све на чистац и да проглашавамо да ће нас то одвести у будућност, али ја мислим да би у једном тренутку требало завршити ту причу и заиста кренути даље. У времену када данашња стварност није сасвим јасна, прошлост то може бити само још мање.
Како је Тарковски у свом првом филму адаптирао Хемингвејеву причу „Убице“
Како се може кренути даље?
Ја сам свестан да има на десетине хиљада убијених и многоструко више унесрећених након пост југословенских ратова и то су једине чињенице које се никада неће променити. Све друго је стварање нових рана, прекопавањем по старим ожиљцима. Сетите се почетка ратова у 90-има: свако је призивао властите јаде из Другог светског рата, из страха или из освете, или због једног и другог заједно. Данас ви у градском превозу можете чути клинце како причају острашћено, као национални навијачи или као мрзитељи других нација, иако су рођени пуно година након завршетка ратова из 90-их. Понављам, мислим да треба полако одустајати од прошлости, јер је напор њеног документовања данас – ради интереса генерација које долазе – изгубио сваки смисао. Наравно, то се не односи на уметничку истину. Књижевност узима прошлост и од ње, као и од свега другог што узме, ствара нешто ново. У том смислу, књижевност увек гледа напред.
Шта би у овом времену и за данашњег човека могло да има неки колико толико сувисли смисао?
Мржње и даље има у ваздуху и ружне вести и локално и глобално свако јутро сустижу једна другу. Једино лековито што бих могао да предложим јесте да људи, уместо што се шопају негативним садржајима и непрестано траже кривца у другоме, почну да критички раде на себи. Заиста мислим да би људи у данашње време требали да направе дневни план: да смање дозу лоших вести, да два сата читају књиге или слушају музику и да исто толико времена шетају у природи. Једино самоусавршавањем мислим да можемо да научимо да ценимо другога, као и тренутак у ком живимо.
Како се у времену мржње може бавити књижевношћу?
Писац се овде може бавити траумама из 90-их, али себе мора поставити у такав координатни систем да буде отпоран према друштвено патолошкој атмосфери, у којој се преклапају стваран живот и фантазије, чињенице и искривљене интерпретације, доброта и злонамерност… Данас заиста свако може да изјави свашта, лажне вести преплављују оно што се стварно десило и заиста живимо у време пост-истине, у ком се и истина и неистина третирају као чињенице. Зато је данас за писца кључно да пронађе аутентични угао гледања на ствари. Ако читаоцу успете да отворити прозор кроз који ће моћи на свеж начин да види и покуша да појми ову хаотичну и конфузну стварност – онда сте као писац успели. Краће речено: да бисте се у болесном свету бавили књижевношћу, морате да будете колико толико здрави.
Како ћете као писац задржати ваш угао аутентичности у годинама које долазе и које најављују нове бриге и опасности?
Тако што као писац нећу одустати. Позив писца је у сваком времену на свој начин тежак и од њега се увек могу дићи руке, али то је онда крај. Писање је увек борба, преиспитивање и запитаност да ли све то има смисла. То је тако. Књижевност је оптерећење, али јесте и потреба да се нешто каже, да се остави ма какав траг, какво год време било. Док год писање буде било важно мени и неком другом ко ће прочитати то што ја пишем, ја ћу имати здрав апетит према папиру и оловци.
Извор: П-Портал
