Пише: Оливер Јанковић
Посљедњи дерби вјечитих ривала оставља укус труљења у душама истинских љубитеља српског фудбала. Убједљив тријумф црвено-белих истовремено је и убједљив пораз смисла фудбалске лиге.
Отворено и скривено фаворизовање једног ривала (Црвене звезде) од стране режима, поред катастрофалног вођења клуба, најмање од стране тренера, а највише од стране оних који су се подузели посла руковођења, организовања довело је до тога да српска лига данас има само једног „играча“ сви остали су ту у својству спаринг партнера. Апели навијача, као и истинских и прослављених бивших играча и пријатеља Партизана већ су пошли у регистар успомена. Посљедњи покушаји дијела навијача да се сав терет потонућа сада свали на тренера Станојевића дјелују тако јадно. Пазите, након свега, након деценијске корозије и деспотизма Управе Партизана, дошли смо до једног човјека, којег је најлакше смијенити. Другим ријечима, дошло се у фазу лудила или нечије амбиције да сакрије стварно и једино одговорна лица. Проблем је драстичан, и по свему сигнализује дубину друштвено-политичког проблема и приступа који пријети да разори смисао, сврху и љепоту српског фудбала.
Милион пута поновљена фраза да без моћног Партизана нема ни моћне Звезде, и обратно, заправо значи да без моћних Звезде и Партизана нема ни српског фудбала. Нема ни репрезентације, не само зато што су ова два клуба највећи произвођачи репрезентативних играча, већ и стога што се око њих гради највећа фудбалска страст и понос. Видимо, уосталом, каква је игра репрезентације. Видимо како се ужасна клима шири у концентричним круговима по свим нивоима српског фудбала.
Највећа је иронија што сви који иоле прате српски фудбал знају у чему је садржано рјешење. Но, изгледа да се мора пробити дупло дно како би се кренуло у правцу избављења.
