Лудило, безобзирност и безобразност Александра Вучића из дана у дана прелази сваку границу толерантности.
Његово лудило као да је заразно, безобзирност немјерљива, а безобразност бестидна.
Посљедње што нам се дешава је, ето опет, напад на његову породицу. Тачније, најстаријег сина.
Како напад на пријестолонасљедника може да буде нешто што је посљедица изјаве некога ко припада напредњачким редовима, то је питање на које неко попут њега никада неће дати одговор.
Такав одговор не подиже рејтинг.
Да ли смо ми криви што је ничим изазван Капетан Драган рекао за неки YouTube канал да га је по изласку из затвора у Хрватској сачекао Данило Вучић?
Није га Данас тукао по ушима да говори о томе како је Данило био међу онима који су му обезбиједили 30.000 долара за ново одијело и стан од 45 квадрата.
Додуше, мимо буџета.
Сам је то урадио.
Е сада, што је у Србији могуће да после оне ствари буде кајања, није крив Данас, већ Вучић.
Право је сваког пунољетног грађанина Србија ради и мисли шта хоће.
Ја чак не спадам у оне који нападају Данила због тога што ради.
Убијеђен сам да је понашање најстаријег сина нашег предсједника посљедица васпитања и утицаја управо њега.
Александар је крив што је данас Данило мета напада здраве логике, а самим тим је и једна од жртви његове политике.
И мој отац да се напио од среће када је убијен Зоран Ђинђић, ја бих вјероватно сакупљао потписе да се ослободи убица премијера.
Да сам патио за неким недосањаним шипкама на сјеверној трибине Звездиног стадиона и дружењем са суровом екипом, и мој син би данас са 15 година вјероватно висио у кладионици и гледао утакмице у кафићима са жестоким момцима са живописним надимцима, умјесто што се нервира што му је за 0,8 поена измакао природни смјер у гимназији.
Никада нису крива дјеца, до родитеља је.
Зато ја нападам Александра, а не Данила.
Александар није свјестан, ни као отац, нити као предсједник државе, да је Капетан Драган изјавио то што је изјавио, а не ми, „Ђиласови и Шолакови плаћеници“.
Капетан Драган је сина предсједника Србије набацио на пенал.
То што Александар није свјестан друштвене опасност дјеловања Капетана Драгана, можемо да припишемо његовом психичком стању које је ову земљу увело у дубоку црну рупу.
Исто као и ситуацију да он и његови бијесни партијски лајавци користите ову ситуацију за обрачун са неистомишљеницима.
Лудило које показују свакодневно тешко је објашњиво, а зависност од реакција које немају везе са здравим мозгом је болесна.
Никада неко попут Александра неће да призна да је он крив, а не Данас, или не знам ко други.
Његов старији син је идеолошки ближи оном другом Александру, мислим на Вулина, и Војиславу Шешељу, него свом оцу.
Када је тај момак спреман да на граници чека некога попут Капетана Драгана, без обзира да ли је направио порески прекршај или не, то јасно говори о томе ко је затајио.
Уосталом, Шешељ је своје кумче јавно похвалио због тога и рекао да би му он лично дао неки евро да поклони Капетану Драгану. Гласаће он за тату на изборима, није спорно, али није то исто.
Свестан је тога и Александар и пати због тога.
Зато се својски труди да брани сина од нечега што се не може бранити.
Није, Александре, предсједниче свих грађана Србије, проблем у томе да ли је или није дао лову или је прикупио за Капетана Драгана.
Наш предсједник више није способан да схвати да сину предсједника државе није мјесто у таквом друштву.
Шта тражи са момцима из екипе Веље Невоље?
Како то да никада да га видимо са неким из Математичке гимназије, или неким од студената који муку муче да сами побиједе немаштину са својом памећу?
Тај свијет никада није био предмет ни његовог интересовања.
Од тренутка када је актуелни предсједник Србије пописивао несрпска презимена по Новом Београду у Земуну, кренуло је политичко калупљење и његовог најстаријег сина.
Сам је крив што су му данас друштво Капетан Драган и наводни жестоки момци, а не неки поносни изданци нашег друштва.
У ситуацији у којој је потребно свакога трена показати колику велику жртву подноси наш предсједник да би свима нама било боље, наравно да ћемо сви ми бити најгори и да ће искривљена стварност бити наша реалност.
Предсједник Србије, ипак, мора у себи да пронађе снаге и да схвати да је у овој ситуацији његовог сина у орбиту избацио Капетан Драган, а не Данас, и да једино он може да га заштити искреним родитељским разговором. Изузев ако није касно.
Ненад Кулачин
Извор: „Данас“
