Пише: Ранко Павићевић
Заувијек нас је напустио један од великана југословенске и европске књижевности и културе – Данило Киш. О овом писцу магичне моћи пуно тога је написано посљедњих дана, па је тешко рећи нешто ново. Ми, његови сународници, вољели смо метафизичке, ироничне, сањалачке Данилове кише на наш опор начин. Били смо понекад срећни што смо савременици тог самоувјереног, гордог и бунтовног човјека. Али, ако желимо да разагнамо магле о којима је говорио Киш, примајући највиши француски орден, Легију части, не смијемо заборавити једног од највећих писаца данашњице којег је наша, ипак мала и завидна средина, проглашавала чак за плагијатора, оптуживала га и прогањала. А након свега, након Пешчаника, Гробнице за Бориса Давидовича, Енциклопедије мртвих, након Седмојулске и Авнојеве награде, вратио се у домовину и окончао свој живот.
Када смо се посљедњи пут срели овога љета у Херцег Новом, учинило ми се да је већ био свјестан смрти која га је освајала. И поред свега, знајући да нерадо говори за јавност, замолио сам одговоре на неколико питања.
Послије успјеха у свијету и угледних међународних награда и признања, вратили сте се у Београд гдје су Вас дочекале Седмојулска и Авнојева награда?
Добро је што сам међу својим пријатељима и својим непријатељима. Нисам у једној равнодушној и хладној средини која ме прима искључиво на књижевном плану, и то тамо гдје прима, него у једној природној средини, са свим добром и злом које та средина носи.
Скоро сте се вратили из Париза. Да ли Вам је Париз дао оно што сте хтјели?
Мислим да то нешто што сам тражио од Париза и што сам могао да добијем, добио сам. Очито да долазе неке године кад човјек треба да се враћа својој домовини, ка неком смирењу.
Да ли је то, можда, носталгија?
Да. Заправо, носталгија за земљом, за пријатељима, за старим добрим временима наших свађа које су ме на неки начин и отјерале одавде, а које су ми на неки начин биле врло потребне.
Вратимо се Вашем књижевном дјелу. Једна од особености Вашег књижевног стваралаштва јесте чудна приповједачка вјештина?
Од своје сам мајке наследио склоност ка приповједачкој мешавини факата и легенде, а од оца патетику и иронију. За мој однос према књижевности, није без значаја да је мој отац био писац. Моја мајка је читала романе до своје двадесете године, када је схватила да су романи „измишљотина” и стога их одбацила. Та њена аверзија према пустим измишљотинама присутна је латентно у мени.
Своју књижевну авантуру почели сте на Цетињу, које много волите. Како сте одлучили да постанете писац?
На Цетињу постоји пјесничка традиција самог града. Цетиње, само по себи, има неку пјесничку атмосферу. Тамо се осјећа самоћа више него у другим градовима. Та самоћа и младост дају на неки начин формулу пјесништва, а ми дана и нисмо имали другу врсту забаве.
Бисте ли могли из свог ауторског аспекта описати властито литерарно искуство?
То је врло тешко. Покушао бих да кажем у најкраћим цртама, да ипак вјерујем да моје књиге у свом поријеклу, можда и у атмосфери и у стилу, имају нешто што би се могло назвати средњоевропским. Ту подразумијевам, наравно, средину у којој се највећим дијелом збива радња тих књига и, са друге стране, моје властито искуство приликом превода пре свега мађарских песама. Затим, преко Крлеже који је био, па можда и остао, један од писаца који је темељно утицао на моја књижевна опредјељења. Притом искључујем Крлежу идеолога, јер сви заборављају да постоји Крлежа као писац, а те ствари би се морале раздвојити.
Шта су Ваше књижевне намјере?
Као и сваког писца: да уведе читаоца у чињеницу онога о чему пише. Наглашавам ријеч „чињеница” која је нешто можда различитија од истинитости. Моја је намјера да то шта радим буде различито од читавог класичног романа деветнаестог вијека у његовим најбољим узорима. Практично, желим да својим књигама будем увјерљивији од тог романа.
Да ли сте некада писали активну поезију?
У почетку сам писао поезију, али сам лош пјесник. Насупрот, много сам читао поезију и преводио је. Мислим да је то добра школа за једног прозног писца. То је лекција сажимања. У њој се парадоксно може научити како се пресеца лиризам.
У унутрашњост својих личности не продирете само преко докумената, већ су то често и парадоксни, црнохуморни елементи. Неки од њих су, иако понекад комични, у суштини трагични?
Да. У свим мојим књигама постоји, више или мање, метафорична скривена поетика. У Раним јадима, на примјер, то је опис начина на који плете моја мајка. Те епизоде имају двоструки смисао, истовремено референцијални и као увод у поетику умјетности.
Чини ми се да то кулминира у „Енциклопедији мртвих”?
Наравно. Већ од приче о Симону Чудотворцу. Начин на који описујем немире оних који су написали ову Енциклопедију мртвих такође су назнаке мог идеала писца: узимати мале податке из живота и учинити да они постану митска, вечита књига, открити испод мале количине ријечи скривену бескрајну реалност.
Да ли је Ваш начин посматрања ствари мање прогресиван, како то неки тврде?
Ни на који начин. Ја сам против популизма, против сваког намигивања писца осредњем читаоцу. Потребно је Духу вратити ону ауру која га чини различитим од медиокритета. Зато ја пишем за читаоца који има културу, а он свакако постоји.
Како изгледа ваша породица писаца?
Рабле, Брокс, Бруно Шулц, Борхес, Андрић и Крлежа.
Да ли Вас пут поново води у Париз?
Мораће. Ускоро.
Извор: РТ Будва
