Пише: Бојан Муњин
Наш културни и национални идентитет је у служби одређења човека, али човека који треба да буде биће које стално превазилази себе: и нацију и простор и време, и уздиже се по вертикали везе са Богом.
Недавно је у загребачкој књижници „Богдан Огризовић“ представљена занимљива књига, збирка интимистичких, лирских и мисаоних есеја, „Мени су рекли да ви постојите“, београдске ауторице Данијела Марковић. Како је нетко рекао, били су то „ријеч, емоција, дух и ширење божанске енергије љубави у Загребу“, што се јасно очитовало на озареним лицима свих присутних на овој промоцији. Али, свега тога не би било да није дугогодишње пасиониране посвећености Данијеле Марковић темама духовности и питањима човјекове потраге за топлином и смислом, као и њеног вјеровања да „стварање света није завршено и да човек који је позван у однос са Богом јесте уметник, а уметност јесте теологија.“ У том смислу Данијела Марковић дјелује у Институту за студије културе и хришћанства у Београду, који назива неком врстом „школе осетљивости“ и у којој, на многим трибинама и предавањима које организира, покушава човјека приближити орбити неба, али исто тако и једноставној могућности искреног сусрета с другим човјеком, овђе на земљи.
Ви сте по вокацији теолог и културолог. Култура је некада била узбудљива област јер је то било доба када је „цвјетало хиљаду цвјетова“. Како је данас бавити се културом, у атмосфери најблаже речено „великог нереда“ на многим пољима?
Волим и сама да будем запитана шта јесте данас и шта подразумевам под појмом култура. Мене је вера довела до културе. Чудила сам се зато над изразом „верска култура“, јер ако говоримо о вери, онда она не може а да не садржава и културу у себи. Затим, некада се сматрало да култури претходи озбиљно образовање, али данас се знање помешало са пуким информисањем, па су онда и сви у све упућени. Како више нема великих идеја, а сви партиципирају у масовној култури, онда је нестало и везе између духовности и културе. Са друге стране, стварност је постала јако испарцелисана, када омеђујемо и своје знање и своје деловање и та искиданост, недостатак свести о целини, говори о некој врсти безизлаза овог времена.
Како се ви сналазите у испарцелизираном свијету?
Сналазим се тако да је моје поље деловања култура сусрета. То није сусрет култура нити само сусрет културних људи, него је то сусрет који је толико важан да сусрет два различита бића постаје културна сцена. Људи би могли бити сумњичави да се ту ради о неком проблематичном мешању култура или тек о пукој жељи да се информишемо о некоме ко је различит од нас, али оно што је за мене у тој култури сусрета кључно, садржано је у питању шта ми заиста очекујемо од тог сусрета и како доживљавамо тог другог човека. На тај начин сви постајемо културолози, јер у сусрету сви суделујемо.
Знање и слобода
Институт за студије културе и хришћанства у којем ви дјелујете зборно је мјесто таквих сусрета. Како то конкретно изгледа?
Нема сусрета без слободе. Не може се сусрет дозирати правилима него он управо опстоји на томе да у том сусрету људи буду оно што јесу, шта год они били. Мото Института је „знање и слобода“, којем смо посветили читаву једну конференцију и којом смо обележили десетогодишњицу нашег рада. Ми смо сви, или подоста од нас, ученици професора Радована Биговића, који нас је окупљао још за време студија на Богословском факултету у Београду. Професор Биговић је доста говорио о штетној гордости у знању, па онда и то да свако знање не представља квалитет сам по себи, при чему је важно и препознавање шта ми све не знамо. Тако да ми сви заједно, и предавачи у Институту, и судионици наших сусрета – учимо о многим темама.
Како се слажу култура и хришћанство?
Ми у Институту нисмо верски догматици и не говоримо архаичним језиком. Хришћанство у наслову института није граница „између нас и њих“ него је оно позив да ми са хришћанске позиције можемо да разговарамо са свима. У Институту за студије културе и хришћанства заиста учимо шта би ми могли другима да понудимо у 21. веку и нећете веровати колико људи хоће у овом времену да прича о духовним темама. Двадесет и први век јесте век вапаја за духовношћу. Ми, на жалост, живимо у обезбоженом добу и данашњи сукоби на свим странама говоре о неопходности људског прелаза са обале без наде на обалу духовности.
Двадесет и први век јесте век вапаја за духовношћу. Ми живимо у обезбоженом добу и данашњи сукоби говоре о неопходности људског прелаза са обале без наде на обалу духовности
Колико ваш институт може помоћи у том прелазу на другу обалу?
Мени је драго што наша мисија у институту није у томе да ми нешто мењамо. Све што се из хришћанске перспективе променило јесте то да је Бог постао човек и где ћете веће сензације од тога. Тако да ми немамо ту заблуду да смо ми неки спаситељи овог света, него једноставно ми желимо да се у слободи срећемо са људима, да разговарамо и покушамо заиста заједно да схватимо зашто се неке ствари догађају и зашто су оне такве а не другачије. Покушавамо да помогнемо и себи и другима на неком микро нивоу, да схватимо да не можемо једни без других, колико год да смо различити и да долазимо са разних страна. На тај начин ми учимо и како да ова наша људска башта може да постане мало боље место за живот.
Које су то теме ваших разговора, трибина, изложби или догађаја у Институту за студије културе и хришћанства?
Редовне циклусе одржавамо у Дому омладине Београда, који је стални партнер наших активности. Издвојила бих циклус „Разговарајмо“, у оквиру кога смо обрадили веома значајне теме „Похвала опраштању“, „Сукоб, насиље и смрт“, „Лаж истине, истина лажи“, „Да ли данас постоји табу?“. Веома запажен циклус је „Теологија и архитектура“, који смо реализовали са Архитектонским факултетом Универзитета у Београду и покренули разговор о односу између сакралног простора, његових облика и симболичког значења, и религијских идеја и ритуала. Веома значајне теме смо покренули у оквиру циклуса „Велике књиге 20. века“, о најзначајнијим књигама у прошлом веку, које се баве метафизичким и религиозним питањима и које до данас нису изгубиле на својој релевантности. Тренутно је актуелан циклус „Велике идеје (пост)модерне“ и њихово разумевање у конкретном културном и историјском контексту. Посећене и запажене конференције су биле „Савремена читања Великог инквизитора“ и „Савремена читања Апокалипсе“, као и „Знање и слобода“, а радионице у оквиру различитих културних центара, као и представљање објављених публикација, део су рада и мисије института и његових чланова.
У ваше професионално искуство био је укључен и рад са дјецом с посебним потребама. Што вас је то искуство научило?
Ја бих ту децу са којом сам радила назвала посебном децом са обичним потребама. У тој основној школи предавала сам веронауку и та деца су била пуна изненађења и пуна слободе и знатижеље да питају и чују оно што их је интересовало. Сећам се једне девојчице са Дауновим синдромом, која би дошла до врата учионице и онда би чекала да ју ја за руку у ту учионицу уведем. Та сцена је била умирујућа као слика са иконе Христове… Наравно, таленти те деце су потпуно другачији и они су заиста посебни у односу на другу децу, али то што они питају о Богу и што могу да кажу јесте у ствари њихова молитва Богу и њихова спремност да као несавршена бића гледају на живот. Желим да кажем да начин како та деца реагују потпуно је различит од начина на који ми, привидно супериорни, себе гледамо у односу на овај свет. Ми не захваљујемо на даровима које имамо него, тек онда када нам нешто озбиљно фали, када смо у невољи, када нас нешто боли, онда се питамо где је Бог.
Сусрет различитости
Гдје је Бог када боли?
Када се питамо где је Бог када боли, ја бих рекла да нас људе Бог боли. Ако гледамо све ове патње сваки дан по свету које једни другима задајемо, онда је јасно да Бог није нигде побегао, а ми не знамо шта да радимо са њим, јер ми, као што рекох, себе доживљавамо као савршена бића која управљају свиме и одређују меру свих ствари. Деца са Дауновим синдромом не вичу на Бога, а ми остали то чинимо. Ми „савршени“, у ствари, смо у овом свету недовршена и хендикепирана бића, као и свет који је остао без Бога. Та деца су мени била највећи страх, највећи изазов и највећа инспирација.
Деца са Дауновим синдромом не вичу на Бога, а ми остали то чинимо. Ми „савршени“, у ствари, смо у овом свету недовршена и хендикепирана бића, као и свет који је остао без Бога
У Загребу је недавно представљена ваша књига „Рекли су ми да ти постојиш“. Како је било?
Моја књига је настала из мојих интимних болова и туге. Понекад имамо потребу да наше ране размењујемо са другим људима и ја сам имала ту потребу када се књига представљала у књижници „Богдан Огризовић“ у Загребу. Понекад сам мислила да сам јако утврђена у вери, да ми је све јасно, па онда и то да ништа не може да ме уздрма. Овом књигом сам желела да кажем да човек мора да покаже да је слаб и треба да тугује. Човек који тугује је на одређени начин ближе Богу, а са друге стране, ни једна психотерапија вам не помаже ако вам недостаје други човек. Та књига је настала врло спонтано и било ми је потребно да врло детиње разговарам са људима о њој. Зато су се у тој књижници отварала многа врата и многе исповести људи, који су у том разговору суделовали. То је за мене био, верујем и за друге, заиста окрепљујући сусрет.
На што вас је тих дана подсјетио Загреб?
Загреб сам након доста година поново открила, од времена мог осмог разреда основне школе, када смо са екскурзијом били у Загребу. Загреб ме је подсетио на време када сам расла и на време Југославије. Сада сам у Загребу упознала православну црквену заједницу, па онда и дивне људе на промоцији моје књиге. Људе из Србије Загреб подсећа на време несклада, неспоразума и неразумевања и свих каснијих последица, које смо сви заједно преживели у блиској прошлости, па сам додатно била мотивисана да после свих тих несрећа, те вечери покушамо да будемо радосни. Такође, у тој дворани видела сам људе који нису били толико блиски Богу, али су желели да о њему разговарају. Ја се у том сусрету нисам забринула за њих него за нас, који говоримо да смо верујући. Питам се, зашто често шаљемо такву поруку да једино ми верници можемо да разговарамо са Богом? Зашто „присвајамо Бога“ и тако лако судимо онима који нису на „истом верском нивоу“ као ми?
Наслов вашег дипломског рада на Богословском факултету у Београду гласио је „Национални идентитет и мултикултурни дијалог“. Око тог сложеног појма копља се ломе све до данас.
Ове две категорије, „национални идентитет“ и „мултикултурни дијалог“ произлазе једна из друге. Не можете водити дијалог култура ако нисте утемељени у једној од култура у дијалогу. Или, ако је човек друштвено биће, како ћете вредновати себе, ако не желите комуникацију са другима. Али, ни себе није лако сведочити пред другима. Имам пријатеље који припадају мањинским заједницама у Србији и размишљајући о тој речи „мањина“, чини ми се да би требало размишљати о другој речи која би ју заменила, јер већ назив, „мањина“, представља неку ограду и има неки лош предзнак. Зашто је неко некоме уопште мањина, у Хрватској или Србији, свеједно?
Која је вриједност националног идентитета?
Наш културни и национални идентитет је у служби одређења човека, али човека који треба да буде биће које стално превазилази себе: и нацију и простор и време, и уздиже се по вертикали везе са Богом. Ако се човек заиста проналази на тој вертикали, онда ова хоризонтала човековог националног, верског и сваког другог одређења остаје мирна и уравнотежена. Та наша земаљска одређења тада нису више наши окови око ногу, који нам не дају да се сусрећемо, разговарамо или да праштамо себи и онима другима, различитим од нас.
Али свијет не изгледа тако?
Данас у свету гледамо убиство Бога, човека и природе. Али опет и опет ми треба да градимо односе. Опраштајући, ми добивамо идентитет у Богу, као што припадности властитој нацији додајемо нову димензију. Све то је подлога за оно што следи, а то је тај кључни додир са другим, у међусобном уважавању разлика људи који су се срели. Такав сусрет различитости објављује свима нама да постоји шанса помирења света као несавршеног места, које има потенцијал да опстане. И да расте.
Извор: П-Портал
