Piše: V. Crnjanski Spasojević
Ovako za „Novosti“ opisuje svoj prvi doživljaj autobiografske proze svog oca Milovana Đilasa njegov sin Aleksa, koji je napisao pogovor i priredio ovu knjigu, nedavno po prvi put objavljenu na srpskom jeziku, u izdanju „Vukotić medija“.
– Bio sam ponosan na Đidovo junačko držanje pod policijskom torturom. Osećao sam se obodren i osnažen dok sam knjigu čitao – ton je vedar i pored mnogo stradanja, a Đido i njegovi drugovi, i pored neverovatnih teškoća i prepreka, idu iz pobede u pobedu. Čak sam zavideo Đidu. Život moj i mojih drugova nije bio ni približno tako zanimljiv, uzbudljiv. I danas slično osećam dok je čitam. Ali, sada me ipak mnogo više nego tada zanima kao istorijsko štivo.
-Šta vam se čini najproblematičnije iz ugla revizionizma, a da bi ova knjiga mogla da osvetli?
– Svaka nova istorijska knjiga treba da bude revizionistička u smislu da produbljuje, dopunjava, donekle menja naše istorijsko znanje. Ali, kada je reč o revolucionarnim i levim pokretima, ličnostima i događajima iz naše istorije, mnogi naši istoričari i političari, pa i novinari, izokreću, poništavaju i karikiraju. To je u stvari istorijski nihilizam – odbacivanje vrednosti koje bi valjalo brižljivo čuvati. Posebno je to pogubno za Srbe. Jedan smo od naroda koji je najviše stradao od raznih fašizama (nemačkog, italijanskog, hrvatskog, mađarskog, albanskog) – i istovremeno ogromno doprineo pobedi nad njima. Glavnu ulogu u toj borbi igrala je levica, i to ona revolucionarna, i najviše od komunista predvođeni partizani.
-Je li danas idealizovano vreme monarhije, uključujući Šestojanuarsku diktaturu? Đilas opisuje torturu, glad…
– U vreme komunizma, očekivalo se da verujemo u utopiju, kako nas u budućnosti čeka komunistički raj na zemlji. Sada su mnogi utopiju prebacili u prošlost, vide u njoj ako ne baš raj, a ono vreme reda, mira i sklada, opšteprihvaćenih tradicionalnih vrednosti i, naravno, velike brige za nacionalne interese. Eh, da je samo bilo tako. Razmišljajući o doista surovim policijskim torturama u Kraljevini Jugoslaviji, mene zbunjuje kako su one uopšte mogle da opstanu. Kako nije više reagovala štampa i javno mnjenje, zašto nisu protestovale političke partije? Još se torture sprovode u centru Beograda. Jedna od velikih tragedija međuratne Kraljevine je uporno uništavanje srpske, tačnije srbijanske demokratije. Srbija je ušla u Balkanske ratove i Prvi svetski rat kao demokratska zemlja – sa parlamentom, političkim partijama, legalnim socijalističkim pokretom i radničkim sindikatima, slobodnom štampom (slobodnijom nego, recimo, u Austriji). A onda se posle rata sve više vlada uredbama bez parlamentarne debate, zabranjuju političke partije i hapse njihovi lideri, menja ustav, stvara poseban sud za progone političkih protivnika. Monarhija se stalno meša u politiku, da bi pred rat napravila sporazum sa hrvatskim nacionalistima i separatistima, a za političke protivnike otvorila logore u koje policija može direktno da šalje bez suda. Neki danas traže opravdanje za vlast koja je ukidala demokratiju: stalni nacionalni sukobi, teška međunarodna situacija, gotovo sve susedne zemlje neprijateljske. Ali, jugoslovenskoj državi i samoj monarhiji najmanja neposredna opasnost preti od levice, a ipak nju najviše progone.
U raskoraku: Srbi u Hrvatskoj u dnevniku Milovana Đilasa (Treći dio)
-Zanimljivi su Đilasovi portreti saboraca i „frakcionaša“. Čini se da mu je bio najbliži Koča Popović?
– Đido se trudi da svoje komunističke drugove opiše kakvi stvarno jesu, ne ispušta nijednu njihovu manu, ali ih istovremeno i ceni i vidi se da ga za njih vezuju jake emocije. Privlače ga i komični detalji u njihovim ličnostima, a ne ustručava se ni od ulaženja u erotsku stranu njihovog života. Koča je intelektualac s kojim se Đido zbližava kroz intelektualne razgovore, Leka je čvrsti, nepokolebljvi revolucionar sa kojim zajedno izgrađuje partiju, Lola Ribar je kao mlađi brat, u Kidriča u početku sumnja da bi ga griža savesti zbog te sumnje kasnije još više okrenula ka njemu…
-Kako su se ljudi ponašali pošto je otac pao u nemilost?
– Mi smo živeli prilično usamljeno. A od partijskih drugova niko se Đidu nije javljao ni na ulici, a kamoli da nas posećuje. Ja sam o tome ranije, kao mlađi, mislio sa dosta gorčine. Eto kakve kukavice, loši prijatelji! Danas, međutim, imam razumevanja za njihovo ponašanje. Čak ako im je Đido bio drag i njegove kritičke ideje bliske, možda nisu mislili da mogu da se u tom trenutku ostvare. Išli su svojim putem.
-On naročito hvali doslednost i dobrotu Desanke Maksimović?
– Da, tako piše o njoj i u „Vlasti i pobuni“, posleratnim memoarima. Desanka je bila sjajan, ponekad veliki pesnik, koji je istovremeno napisao ne malo sladunjavih, čak kičastih pesama. U politiku se nije razumela. Glavno joj je bio patriotizam, koji je bio iskren ali i prenaglašen. Kroz njega se i orijentisala, najčešće dobro. No, možda je pogrešila kada je posle rata onoliko podržavala novi komunistički režim. A sigurno je pogrešila što je podržala Slobodana Miloševića, bila recenzent njegove knjige „Vreme raspleta“. Kao častan čovek i veran prijatelj zaslužuje najveće poštovanje. Eto, ona je bila jedan od retkih koga smo, dok je Đido bio u zatvoru, moja majka i ja mogli povremeno da posetimo. Sećam se i da mi je poklonila svoju knjigu pesama za decu, valjda o nekoj larvi koja postaje leptir. Ništa mi se nije dopala, voleo sam „muške“ knjige o vitezovima, hajducima, kaubojima. Desanku ću kao pesnika otkriti mnogo kasnije…
-Ostaje gorak ukus da je većina ljudi koje vaš otac pominje poginula za ideale i slobodu. Koliko smo toga danas svesni?
– Ne, nismo dovoljno svesni. I da dodam, ogroman broj komunista i skojevaca je poginuo u prvoj godini rata, kada je bilo najteže, kada su Nemci, Italijani, bili na vrhuncu moći. Za mene, jedan metak ispaljen na Hitlerovu vojsku 1941. i 1942. vredi kao 1.000 ispaljenih 1944. i 1945, kada je ona u povlačenju, sve slabija. Kod nas se govori o bratoubilačkom ratu između partizana i četnika, Srba protiv Srba. Ali, da sad ne pokrećem tu temu… Samo da kažem kako mnogi komunisti nisu bili Srbi i da se ginulo najviše u borbama sa Nemcima, Italijanima, ustašama, muslimanskom milicijom.
-Đilas ne krije dogmatizam koji je vladao među komunistima, ni svoju ulogu kada je u pitanju npr. sudbina Petka Miletića…
– Što se tiče sudbine Petka Miletića, Đidova uloga je ta što je prosledio kopije policijskih saslušanja iz kojih se vidi da se Petko nije onako junački držao kako je govorio. Kopije su stigle do Moskve ali nisu mogle bitno da doprinesu Petkovom hapšenju iz prostog razloga što su se i mnogi drugi komunisti slabo držali na policiji. Đido je smatrao Petka za frakcionaša, a ovaj je to i bio. Ali, ni Đidu ni Leki ni bilo kome iz nove generacije komunističkih lidera, nije padalo na pamet da bi Petko zbog toga mogao ili trebalo da bude uhapšen, a pogotovo ne streljan. Mislili su da je dovoljno ukloniti ga iz vođstva. I bilo je dovoljno, ali Moskva je Moskva, Staljin je Staljin. Svi ideološki politički pokreti lako zapadaju u dogmatizam. Bilo da su verski, nacionalistički ili socijalistički. Čak i savremeni liberalizam pati od dogmatskog pristupa liberalnoj ekonomiji. Jugoslovenski komunisti i Milovan Đilas sigurno su bili dogmate. Ali, to kao da je odgovaralo istorijskom trenutku Jugoslavije i Evrope pred Drugi svetski rat, potrebe za jedinstvom i u borbi i u idejama. Zahtev za jedinstvom, za prestankom svih frakcijskih borbi i beskrajnih političkih debata, dolazio je ne samo iz Moskve i vrha Partije, nego i od samih članova kojih je bilo sve više, mladih, željnih akcije.
-Zanimljiva su i mistična iskustva koja je imao. Kako mu se javio Isus na Sutjesci?
– Đido nije smatrao sebe ni za religioznog ni za mistika. Ali, kada sam ja 1981, kao emigrant u Londonu, odlučio da budem kršten u pravoslavnoj crkvi, bilo mu je drago. U zatvoru je preveo „Izgubljeni raj“ Džona Miltona, religiozni spev iz 17. veka. A napisao je i biografiju Njegoša. Dakle, nema jednostavnog odgovora. U „Revolucionarnom ratu“, svojim ratnim memoarima, ovako piše o viziji Hrista: „Ali mene kao da je nešto probudilo, posle prvog tvrdog sna… I najednom, odmah u mojoj svesti se pojavio Hrist – onaj s fresaka i ikona, svilaste bradice i sažalnog izraza. Znao sam da je to lik sintetizovan iz priča i viđenja mog detinjstva. […] Počeo sam, čak, u sebi da mu govorim: Ako si ti došao u svet i patio radi dobra i istine – ti moraš videti da je naša stvar pravedna i plemenita. Mi, u stvari, nastavljamo, probamo da nastavimo ono što si ti započeo. I ti nas nisi zaboravio, niti nas možeš napustiti – ti živiš i traješ u nama… – A dok sam to i tome slično u sebi zborio znao sam da time ne prestajem biti komunista, i uveravao sam sebe, sve vreme, da u svemu tome nervna napetost i iscrpljenost igraju veliku ulogu.“ Ne mogu da se ne našalim: dok bi neko zbog ovakvog susreta sa Božijim Sinom odlučio da se potpuno posveti, preda veri i čak zamonaši, Đido kao da pokušava Hrista da pridobije za partizansku borbu i revoluciju.
-Ostaje gorak ukus da je većina ljudi koje vaš otac pominje poginula za ideale i slobodu. Koliko smo toga danas svesni?
– Ne, nismo dovoljno svesni. I da dodam, ogroman broj komunista i skojevaca je poginuo u prvoj godini rata, kada je bilo najteže, kada su Nemci, Italijani, bili na vrhuncu moći. Za mene, jedan metak ispaljen na Hitlerovu vojsku 1941. i 1942. vredi kao 1.000 ispaljenih 1944. i 1945, kada je ona u povlačenju, sve slabija. Kod nas se govori o bratoubilačkom ratu između partizana i četnika, Srba protiv Srba. Ali, da sad ne pokrećem tu temu… Samo da kažem kako mnogi komunisti nisu bili Srbi i da se ginulo najviše u borbama sa Nemcima, Italijanima, ustašama, muslimanskom milicijom.
-Đilas ne krije dogmatizam koji je vladao među komunistima, ni svoju ulogu kada je u pitanju npr. sudbina Petka Miletića…
– Što se tiče sudbine Petka Miletića, Đidova uloga je ta što je prosledio kopije policijskih saslušanja iz kojih se vidi da se Petko nije onako junački držao kako je govorio. Kopije su stigle do Moskve ali nisu mogle bitno da doprinesu Petkovom hapšenju iz prostog razloga što su se i mnogi drugi komunisti slabo držali na policiji. Đido je smatrao Petka za frakcionaša, a ovaj je to i bio. Ali, ni Đidu ni Leki ni bilo kome iz nove generacije komunističkih lidera, nije padalo na pamet da bi Petko zbog toga mogao ili trebalo da bude uhapšen, a pogotovo ne streljan. Mislili su da je dovoljno ukloniti ga iz vođstva. I bilo je dovoljno, ali Moskva je Moskva, Staljin je Staljin. Svi ideološki politički pokreti lako zapadaju u dogmatizam. Bilo da su verski, nacionalistički ili socijalistički. Čak i savremeni liberalizam pati od dogmatskog pristupa liberalnoj ekonomiji. Jugoslovenski komunisti i Milovan Đilas sigurno su bili dogmate. Ali, to kao da je odgovaralo istorijskom trenutku Jugoslavije i Evrope pred Drugi svetski rat, potrebe za jedinstvom i u borbi i u idejama. Zahtev za jedinstvom, za prestankom svih frakcijskih borbi i beskrajnih političkih debata, dolazio je ne samo iz Moskve i vrha Partije, nego i od samih članova kojih je bilo sve više, mladih, željnih akcije.
-Zanimljiva su i mistična iskustva koja je imao. Kako mu se javio Isus na Sutjesci?
– Đido nije smatrao sebe ni za religioznog ni za mistika. Ali, kada sam ja 1981, kao emigrant u Londonu, odlučio da budem kršten u pravoslavnoj crkvi, bilo mu je drago. U zatvoru je preveo „Izgubljeni raj“ Džona Miltona, religiozni spev iz 17. veka. A napisao je i biografiju Njegoša. Dakle, nema jednostavnog odgovora. U „Revolucionarnom ratu“, svojim ratnim memoarima, ovako piše o viziji Hrista: „Ali mene kao da je nešto probudilo, posle prvog tvrdog sna… I najednom, odmah u mojoj svesti se pojavio Hrist – onaj s fresaka i ikona, svilaste bradice i sažalnog izraza. Znao sam da je to lik sintetizovan iz priča i viđenja mog detinjstva. […] Počeo sam, čak, u sebi da mu govorim: Ako si ti došao u svet i patio radi dobra i istine – ti moraš videti da je naša stvar pravedna i plemenita. Mi, u stvari, nastavljamo, probamo da nastavimo ono što si ti započeo. I ti nas nisi zaboravio, niti nas možeš napustiti – ti živiš i traješ u nama… – A dok sam to i tome slično u sebi zborio znao sam da time ne prestajem biti komunista, i uveravao sam sebe, sve vreme, da u svemu tome nervna napetost i iscrpljenost igraju veliku ulogu.“ Ne mogu da se ne našalim: dok bi neko zbog ovakvog susreta sa Božijim Sinom odlučio da se potpuno posveti, preda veri i čak zamonaši, Đido kao da pokušava Hrista da pridobije za partizansku borbu i revoluciju.
– Zbog čega je važno čitati ovu autobiografiju? Može li išta da promeni?
– Ne može da promeni ali može da pomogne da se pripremimo za promene. U Evropi i svetu jača desnica i ekstremni nacionalizam. U Americi, na Zapadu, obnavlja se imperijalizam. Kao da se poništava ono što je stvoreno upornim reformama i revolucionarnim borbama. Otpori će rasti… Ako su revolucije kroz istoriju izazivale kontrarevoluciju, možda sadašnja kontrarevolucija izazove revoluciju?
Izvor: Novosti
