Мјештани Веруше осјећају се изневјерено јер ће морати да возе 15 километара до прилаза ауто-путу. Они су очекивали да буду повезани а не одсјечени. Јер, док се пут радио, патио је локални пут који је претворен у путић. Попустио је под терењацима и прилично је разваљен. Није ни чудо што су “мјештани” продимили
Обично је то трик питање: Како се зове становник државе Тринидад и Тобаго? Некад је трик питање и како се зове становник Беча. Многи се изненаде да је то Бечлија. Али недавно је у центру пажње била Веруша.
Наслови у новинама су обично почињали са “Мјештани Веруше”. Новинари вјероватно нису сигурни како да назову “Мјештане Веруше”, а немају времена да провјере јер вијест се мора објавити што прије. Неће нико да вага да ли је ријеч о Верушанима, Верушанцима или Верушљанима. Како ли је тек тешко назвати становнике околних мјеста: Опасаница, Букумирско језеро, Хан Гаранчића, Тузи Љеворечке и Увач.
Углавном, “Мјештани Веруше” су упозорили да ће на дан отварања ауто-пута блокирати пут. Одавно није било снажније вијести која је тако лако прошла испод радара и гурнута под тепих. Колико би свјетских агенција пренијело ту маестралну вијест ако би се идеја “мјештана” остварила.
Замислите само на једној страни церемонију отварања дуго чеканог аутопута, интонира се химна, фингер фоод се служи, били би ту панои, лифлети, конфете, дипломате, камере, одјела и тоалете, а на другој страни да мјештани све то фино одмах блокирају прије и него дежурни политичари и извођачи радова направе почасни круг каквим службеним аутомобилом.
Мјештани Веруше осјећају се изневјерено јер ће морати да возе 15 километара до прилаза ауто-путу. Они су очекивали да буду повезани а не одсјечени. Јер, док се пут радио, патио је локални пут који је претворен у путић. Попустио је под терењацима и прилично је разваљен. Није ни чудо што су “мјештани” продимили.
Проблем је што се и не зна ко је одговоран и ко је надлежан. Али “мјештани” ће свакако блокирати ауто-пут ако до рјешења не дође. Као у “Ко то тамо пева” рећи ће чувено “Даље нећеш моћи”. Изгледа да мјештани ипак имају петље, да ће се изборити за своју петљу.
Прво су политичари заборавили петљу код Смоковца, а сад се десио и проблем Веруша. Бивши Премијер З. Кривокапић је наређивао да се мора возити ауто-путем па се то није десило. Тара се искривудала од изградње пута, а ред би био да се и Веруша мало боље споји са ауто-путем, да не буде да туристи само пролете кроз Црну Гору, већ би лијепо било да имамо и још неко излетиште, одмаралиште, да још нешто процвјета.
Из агенције за развој Подгорице су поручили да “размишљају” у чак два правца, да прикључак буде у мјесту симболичког назива Лопате и о градилишном путу. Али на крају кажу да “коначно још увијек није одлучено”.
Нема прецизне најаве кад ће ауто-пут бити отворен. Али има најаве да ће бити блокиран. Да нас нема, неко би нас морао измислити!
Биће ово дуго путовање до ауто-пута.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
