„Далиленд“ није примарно филм о Далијевој личности, нити о Далијевој умјетности, већ филм о Далију и Гали, о њиховој интеракцији и међусобном надопуњавању
У склопу Фестивала еуропског филма, који се кроз другу половицу јула одвијао у просторијама различитих културно-умјетничких институција у Загребу, публици је премијерно приказано укупно четрнаест нових, хваљених кинематографских остварења из различитих земаља Еуропе. Међу осталим, у простору Кина Метрополис унутар Музеја сувремене умјетности приказан је филм „Далиленд“ снимљен у другој половици 2022. године у копродукцији британских, француских и америчких студија. Ова биографска драма, већим дијелом утемељена на истинитим догађајима или барем мотивима, тематизира животно и радно окружење једног од најславнијих умјетника свих времена, утемељитеља надреалистичког сликарства, Салвадора Далија.
У једну руку, снимање биографског филма о неком славном умјетнику, а потом се одлучити за Далија као протагониста, у великој мјери представља играње на сигурно, јер Далијев лик и ђело су и више него захвална тема за вјеројатно сваки филмски жанр. Филм који у средишту свог фокуса има Далија, макар за ту улогу добро припремљеног интерпретатора, у овом случају британског глумца Бена Кингслија, те костимографију и сценографију која вјерно одражава опћу предоџбу о духу далијевског надреалистичког кича, стога се оправдано може надати успјеху и без опсежнијег рада на гранању фабуле и стварању дубљих односа између, за потребе филма, осмишљених фиктивних ликова, па чак ни између самог Далија с осталим ликовима. Како би се у биографском филму о Далију, дуљине у овом случају приближно 90 минута, успјела нагласити бит његове стварне појаве у повијести умјетности, довољно је изабрати педесетак насумичних Далијевих цитата и десетак једнако тако насумичних анегдота из његова живота. Разлог за то је једноставан. Дали је свој живот схваћао као вјечити филм у којем је он био редатељ, сценарист и главни глумац, па ће стога и поновно извођење појединих сцена његовог живота за потребе снимања филма несумњиво бити онакво какво мора бити – далијевско. Већ задовољавањем таквих увјета циљана ће публика бити задовољна, и задивљена. Продукцијски тим филма „Далиленд“ ових је олакотних околности очито био свјестан, те их потом максимално искористио.
Ипак, као кључну ставку овог филма, као његов основни новум у односу на већину досадашњих радова темељених на Далијевом животу, потребно је истакнути чињеницу да је у његовој радњи готово једнаку количину простора, ако не и нешто више простора од самог Далија, добила његова животна супутница и вјечна муза, Гала. Личност Гале тијеком њезиног и Далијевог стварног живота, баш као и у досадашњим приказима у филму, у правилу је бивала свођена на разину главног споредног лика, опћепознате жене од Далијевог највећег повјерења, али истодобно увијек засјењене његовом славом и специфичном особношћу. У „Далиленду“ је Гала, међутим, приказана као особа без које Дали не би могао сликати нити склапати договоре о излагању слика, као особа без које Дали практички не би могао живјети, а глумица Барбара Сукова, утјеловљујући Галу, кроз радњу филма много пута наглашава управо неправедан однос јавности према њезиној личности. Уствари, могло би се рећи како „Далиленд“ није примарно филм о Далијевој личности, нити о Далијевој умјетности, већ филм о Далију и Гали, о њиховој интеракцији и међусобном надопуњавању. Притом, они остају приказани онако како су сами себе и у стварности доживљавали, као једну особност у два тијела – Гала као њезина рационална, а Дали емоционална саставница. Тако дефинирана радња нову димензију даје и самом називу филма, будући да на концу испада како „Далиленд“ нису с позорношћу приказане раскошне забаве у Далијевој организацији, па чак нити његов умјетнички имагинариј. „Далиленд“ је Гала, јер она је заиста била читав његов свијет. Без њезине присутности као Далијеве музе и својеврсног анђела-чувара, ничег раније наведеног не би могло бити.
Интеракција ликова Далија и Гале тако у потпуности носи радњу филма, сватко од њих подједнако, управо због особина које су они одражавали и у стварном животу. „Далиленд“ је сам по себи сниман у дугим сценама широког кадра и врло полаганог одвијања радње, али динамику му све вријеме дају Далијеве, а и Галине ексцентричне мимике, гестикулације и кретње. Сви споредни ликови „Далиленда“, од Далијевог асистента Џејмса Линтона којег утјеловљује Кристофер Брини па надаље, остали су врло слабо карактерно разрађени, а њихов говор плошан и неинвентиван, али све то успијевају надокнадити Далијеви бритки филозофски монолози о умјетности, љубави, Богу, сексу и, наравно, њему самом.
С позиције документирања Далијеве умјетничке биографије кључни су заправо они прикази догађаја који одступају од задане кронологије филма, повратци у прошлост у којима Дали свом асистенту објашњава кључне тренутке свог живота попут упознавања с Галом, али и околности настанка својих најславнијих ђела, примјерице „Постојаности памћења“ из 1931. године. Фантазмагорични прикази преласка из садашњости у прошлост, те из идеје о слици у саму слику у којима Дали из садашњости ђелује као нека врста диригента радње прошлом себи и људима око себе визуално су најљепше, а слободно се може рећи и најврједније секвенце овог филма.
Заокружујући дојмове о цјелокупном филму, тешко је не доћи до захтјевног питања које је и продукцијски тим „Далиленда“ вјеројатно поставио себи прије почетка снимања – како добро приказати личност Салвадора Далија у једном филму кад се он сам цијели живот трудио себе учинити толико слојевитим и замршеним да би га се тешко разложило и у подуљем серијалу; и како градити карактер лика чија је основа медијске појавности била у томе да испадне контрадикторан и конфузан. Тежина таквог задатка уствари је неизравно најављена и објашњена већ у уводној сцени филма, као одређеној врсти ограде, гдје је приказан инсерт из ТВ-емисије у којој Дали, суђелујући у нечему налик на Квискотекину „игру детекције“, на сва питања натјецатеља о свом раду одговара с „да“.
Па може ли се онда рећи да је „Далиленд“ успио донијети цјеловит, потпун приказ Далијевог живота или његове особности? Не може, а ако је то уопће могуће, он то нити не смије успјети. Појава овог филма у сваком ће случају додатно актуализирати интерес за Далијев живот и рад, а неком слабије упућеном у његову личност ће раскош боја и мотива у приказаним костимима, интеријерима и, наравно, сликама, у споју с одсјечком луде генијалности умјетника, тек одшкринути врата ка Далијевом умјетничком универзуму. Такав би резултат, несумњиво, био и више него пожељан.
Најзад, након посљедње пројекције „Далиленда“ у загребачким кинима, а паралелно с одвијањем његових задњих пројекција у београдским кинима, ваља се подсјетити и податка како је Дали у ранијој фази свог стваралаштва, почетком 1930-их, своје радове између осталог објављивао и у магазину „Надреализам данас и овде“ (НДИО), службеном гласилу српских надреалистичких умјетника. Стога је у спомен на Далијев рад, а и као алузију на његов ликовни приказ искривљених сатова, група младих умјетника на београдском Дорћолу 2006. године осмислила умјетничку инсталацију „Ћошак Салвадора Далија“ која као туристичко мјесто онђе стоји и данас.
Леон Ћеванић
Извор: П-Портал
