,,Ко се надао?”, каква је то самообмањујућа реченица. Тенкови газе. Гусјеница пичи ли пичи. Људи бјеже и хоће преко границе, док мушкарце 18+ враћа војска да се боре, а немају чим све и да хоће да се боре. Моћници су моћници, а мртви су мртви. Ваља се присјетити те пјесме Дамира Авдића. ”Мртви су мртви, не причај ни о сјећању сад./Мртви су мртви, што им не пружи руку док су живи били?/Мртви су мртви, џаба ти је молитва сад./Мртви су мртви, што не запјева с њима док су живи били?/Мртви су мртви, сјетиш ли се живих кад?/Сузама кафу шећере. Живи, а мртви су.”
Опасним је говором почело. У години 2022. држава се олако проглашава историјском грешком, бољшевичком измишљотином. Колико то повода даје да се и друге државе прогласе грешком, да се позове на ново цртање мапа. Остали би само велики, сви мањи били би поједени. Треба све да нас то брине, јер смо мали и умијемо само међу собом да се бијемо. Доказано много пута. Зато не могу да вјерујем да се људи ложе на силу, да се радују што је прегажена нечија држава. Та држава нама није нанијела зло. Ако ћемо чак и тако да посматрамо ствари, нема оправдања за сеирење и навијање. Не занимају ме ни лицимјерни фацебоок пацифисти и анти-ратни профитери. Занима ме како неко може да се радује рату. Занима, јер не схватам.
И како вољети човјека од којих се његови најближи тресу? Нема друге ријечи за то до страховлада. Тресу се јер знају да једна ријеч може да их кошта превише. То није слобода. То је далеко било. Вољети некога зато јер је опасан, па каква је то љубав? То је више питање комплекса. ”Добили су што су тражили.” такође је одвратна реченица. Украјина остаде сама, а лагано је газе већи од ње. Ракета је ракета, а живот је живот. Не разумијем како неко навија за ракету. И никад нећу разумјети. Ваља се вратити неким књигама. Прије свега Емануелу Кареру и изванредној књизи “Лимонов”, како би нам ствари биле јасније. Такође, ваља прочитати опет и Бору Ћосића и књигу “Улога моје породице у светској револуцији”. Чисто да се не ишчуђавамо по интернету превише. Ремарк је свакако обавезно штиво за ове дане. Он нас је све прочитао а ми њега нажалост нисмо до краја. Како сад ствари стоје на терену, на једној страни је комичар, на другој тенк. Није фора. Није уопште фора. Страшно је. Не било примијењено.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
