Наишло је тешко вријеме, свак прича неке своје приче и узбуњује народ лажима, па сам имао потребу да објавим ово подсјећање онима којима још вране нијесу „мозак попиле“.
Ове подјеле какве данас имамо у ЦГ, ова мржња према СПЦ, њеном свестенству и њеним обредима, ово налажење издајника ЦГ на сваком кораку, искључива је заслуга предсједника ЦГ Мила Ђукановића.
Приче ( које углавном долазе из ДПС и њихових сателита ) о томе како је неко са стране поништио „Амфилохијево насљеђе“ како је Србија укинула „облике црквене аутономије“ СПЦ у Црној Гори, те како смо након Амфилохијеве смрти добили „цркву Србије“, све су то најгнусније лажи и подметања. Чињенице говоре сљедеће:
– СПЦ, таква каква је, постоји од кад је Ђукановић пресвукао чувени џемпер и почео да се бави државничком политиком. Уз све њене мане и врлине, то је иста она СПЦ са којом је Ђукановић обилато сарађивао и 97 – 99 када је ратовао против Милошевића у тадашњој заједничкој дрзави, и од које је имао принципијелну дистанцу у односу на политичка збивања 2006 и изгласавања црногорске независности.
– Такву СПЦ је у Црној Гори предводио митрополит Амфилохије. Тај црквени архијереј је имао јасну националну и предањску српску препознатљивост, али и осјећај за баланс у преломним моментима НАТО агресије 1999. и референдума 2006.
– Такву СПЦ са Амфилохијем на челу, напао је Ђукановић на свом партијском конгесу 2019. приписујући јој великодржавне и политичке амбиције.
– Од такве, Амфилохијеве СПЦ је и добио одговор у виду литија и политичког преврата на изборима 2020.
– На њу је, још за Амфилохијевог живота, дигао вриску испред Цетињског манастира. Побунио цетињску омладину, повезао цетињске уличаре и криминалце и направио „белведерску“ атмосферу и прије него сто је старац Амфилохије оболио од короне.
Наишло је тешко вријеме, свак прича неке своје приче и узбуњује народ лажима, па сам имао потребу да објавим ово подсјећање онима којима још вране нијесу „мозак попиле“.
Милија Тодоровић
