Obično oni koji kritikuju fudbal ga ne vole, ili ga više ne vole. Ovo nije slučaj sa Žeromom Latom. Kao dokaz, stvorio je i ugostio „Vitezove fudbala“, koji su bili između 1997. i 2020. godine, sa prilozima, sajtom, mesečnikom i dvogodišnjim časopisom, ali koji su pre svega bili mesto gde je ljubav prema ovom sportu bila prožeta lucidnošću u pogledu onoga u šta se on pretvarao. Danas Žerom Lata objavljuje ono što i rezimira i objašnjava njegov rad za sve ovo vreme: „Šta je fudbal postao – tri decenije liberalne revolucije“ (izdanja Divergencije, Pariz, objavljena 6. oktobra). Usred Svetskog prvenstva u ragbiju i godinu dana pre Olimpijskih igara, ovu knjigu bi trebalo da pročitaju svi lideri, trgovci i političari koji skorašnji razvoj fudbala vide kao model za kopiranje. Ono što Lata kaže je inspirativno – i depresivno.
Nije da žali zbog zlatnog doba u kojem bi fudbal bio oslobođen ekonomskih problema (nikada nije bio, njegov nastanak je bio blisko povezan sa pojavom industrijskog kapitalizma u Velikoj Britaniji), ali on sa velikom rigoroznošću i velikom preciznošću opisuje šta se dogodilo tokom poslednjih trideset godina. Sada igrači dobijaju nekoliko miliona evra mesečno, transferi redovno prelaze 100 miliona, TV kanali troše milijarde na dobijanje prava na emitovanje, zemlje ili biznismeni ulažu kolosalne sume u stvaranje timova itd.
Mehanizmi su poznati i dokumentovani. Latina snaga nije samo da ih dobro prikaže, već pre svega da ih poveže sa onim što je, duboko u sebi, suštinsko: naime sa igrom. Jer za ljubitelja fudbala (čak i kada ima političku savest), ono što je na kraju važno je ono što se dešava na terenu. To je mogućnost da slabi nadvladaju jake (mogućnost koju fudbal čini da postoji više nego bilo koji drugi sport), to je duga dosada iz koje proizlazi gest koji ćemo celog života čuvati u sećanju (još jedna posebnost fudbala), to je prividna jednostavnost koja svakom navijaču ostavlja utisak da bi mogao biti na mestu igrača itd. Pa, Lata nemilosrdno, snažnom pedagogijom, pokazuje kako je sve ovo dovedeno u opasnost.
Kada kamera individualizuje performanse
U ovom mehanizmu televizija ima centralnu ulogu. Prvo zato što ona u velikoj meri finansira fudbal: prava na TV emitovanje predstavljaju otprilike dve trećine budžeta kluba (ako su kanali spremni da ih plate, to je zato što očekuju publiku koja će maksimizirati prodaju reklamnih spotova). Ali i zato što je, da bi garantovala upravo ovu publiku, televizija transformisala fudbalski spektakl.
I ovde, da bi to pokazao, autor ide u detalje. Tako, objašnjava on, „ televizijska produkcija se dugo zasnivala na glavnoj kameri, postavljenoj visoko u osi srednje linije, koja prekriva teren za igru u širokom kadru, sa četiri ili pet drugih kamera koje pružaju dodatne planove“ . Ali broj kamera je nastavio da raste: 17 za Svetsko prvenstvo 1998, 23 u 2002, 25 u 2006, 37 u 2018. Sve to praćeno brojnim tehničkim uređajima: usporeno snimanje, kamere iz vazduha, kamere na telu, lupe , praćenje snimka itd. Da ne pominjemo digitalnu inscenaciju: podaci, „tehničke palete“ itd. Sa značajnim posledicama:
„Čak i ako je bilo koja filmska reprezentacija događaja njegova reinvencija, fikcija, ova obogaćena audiovizuelna gramatika – koja podrazumeva ekstremnu fragmentaciju, individualizaciju performansa i potragu za emocijama – udaljava se dalje pored originalnog spektakla (restitucija od strane kamera sa širokim snimkom koja je najbliža tački gledišta gledaoca na stadionu), od čega nudi sve derivativniju verziju. »
Ovako, da ga bolje proda, da odagna dosadu, da podigne profil zvezdama regrutovanih po visokoj ceni (i podršci brendu), da ga učini dostupnim početnicima, televizija je fudbal pretvorila u spektakl.
Više ne prepoznajemo sport koji volimo
Kada ste čistunac kao Žerom Lata, žalite zbog toga. Jer čak i ako ga sada krase novi estetski dodaci, mi bukvalno više ne prepoznajemo sport koji volimo. Tamo gde smo uživali u kolektivnom i kontemplativnom sportu, na TV-u gledamo okršaje zvezda u kojima se i najmanji gest preterano eksploatiše, medij koji nadzire ono što se dešava na terenu još jednu priču koja na kraju ruši sve razlike između utakmica, timova i takmičenja. I vidimo razlog za strah da će se sve jednog dana srušiti, da će fudbalski balon eksplodirati kao što na kraju i svi finansijski baloni, da fudbal više nikoga neće zanimati, što takođe ne bi bilo poželjno. Međutim, mogli bismo da branimo i drugu tačku gledišta. Pošto sam nedavno otišao na Park prinčeva da vidim meč francuskog tima, još jednom sam primetio jaz o kome Lata govori između onoga što sam video sa tribina i onoga na šta sam navikao da gledam na TV-u.
Osim što sam imao veliko zadovoljstvo u ovom zapažanju, uživao sam da pratim ono što nijedan reditelj ne prikazuje (Dembele koji je zaboravljen na svom krilu, do te mere da skoro napušta granice terena ponekad na minut), veoma kompaktan raspored ekipa na terenu (celi igrači ponekad zauzimaju, sa izuzetkom golmana, jedva četvrtina njegove površine), brzina kretanja nekih (teren izgleda mnogo manji na stadionu nego ispred stative) itd. Grubo rečeno, bilo je mnogo zanimljivije i upečatljivije nego na TV-u (da ne govorimo o atmosferi na tribinama). Ukratko, video sam u praznini da Lata pronalazi razlog da češće ide na stadion. Da li ovo donosi nadu?
Ovde se dotičemo novog problema koji je autor opširno razmatrao: naglog povećanja cena karata i posledične promene u navijačkoj javnosti (manje narodnjačke, više turističke, manje upućene, mirnije). Istina je da odlazak na utakmicu velikog tima košta bogatstvo. Možda pravi navijač tada ostaje sa samo jednim izborom da se ponovo poveže sa suštinom fudbala: voli male stadione, ide da vidi kako skromni timovi igraju utakmice bez ikakvih uloga, na neravnim terenima. Prihvatite duboko u sebi, da ste odbačeni od sporta.
Izvor: https://www.nouvelobs.com/
Prevod za Žurnal: A.Ž.
